Nakon punih 12 godina i 33 neuuspele vantelesne oplodne Nataša Jeremić je postala majka jedne Sofije. Devojčica sada ima dve i po godine, a Nataša je članica borda humanitarne organizacije “The Move Foundation”, koja se bavi problemom steriliteta.
Iako uzvajanje deteta smatra divnim i herojskim činom, ona priznaje da nije bila spremna ni da razmišlja o tome, iako joj je suprug to spominjao kao mogućnost.
Borbu za potomstvo zajedno sa suprugom Vukom Jeremićem Nataša je vodila punih 12 godina. Prošla je kroz 33 neuspele vantelesne oplodnje. Poslednji 34. pokušaj je bio uspešan i danas je ponosna mama dvoipogodišnje Sofije. Bivša novinarka odnedavno je i članica borda humanitarne organizacije “The Move Foundation”, koja se bavi ovim problemom.
Danas kaže da je roditeljstvo zaista najteži posao.
“Sve ono pre toga ti bude lako i pesma ako, naravno, želiš da se posvetiš svom detetu, pošto sam ja vrlo onako, posvećena osoba svemu što radim i poslu i ljudima i mislim da to uopšte nije jednostavno. Ima mnogo izazova u tom odgajanju deteta. Upravo to da je ne razmazim. Imam svojih grešaka, nema tog roditelja koji ne greši negde, ali onda se mnogo preispitujem, pa me grize savest, čitam mnogo o tome, ali mislim da sve treba raditi pre svega iz srca i prema osećaju”, rekla je Jeremić.
Govoreći o tome šta joj je u tih 12 godina najteže palo, kaže:
“Više je tu stvari bilo teških i sve je u principu imalo težinu na određeni način. Prvo susret sa injekcijama, sa tom činjenicom da ih ti sebi daješ. Ne moraš, ali ja sam prelomila da to ipak radim sama, iako sam se mnogo plašila igle. To je bilo i vrlo emotivno teško, jer vidiš da okolina stalno očekuje, pa kad će se to desiti, neki te pitaju, neki te ne pitaju, ali znaš da bi te pitali, pa se ti onda osećaš loše. Onda se javljao i jedan drugi aspekat, kakav si ti onda čovek, kada vidiš da drugi imaju decu i da njima ide lako…
Ima mnogo kockica u celoj toj priči koje je čine teškom, ali istovremeno ima tu puno i ljubavi i nade. Srećom, medicina je toliko napredovala i to je odlična stvar zato što žene ranije nisu mogle da koriste sve resurse koji sada postoje i mislim da tu šansu treba iskoristiti”, rekla je Jeremić.
Kad je reč o onome što je najviše nerviralo to su onda dobronamerne reči ohrabrenja okoline, u trenutku kad je ona znala da je to jedna neprekidna borba, prenosi Nova.
“Samo nemojte govoriti opusti se, sve će biti u redu, idi na godišnji odmor… To su te dobronamerne rečenice koje ti svako upućuje, posebno žene koje nisu prolazile kroz tu istu situaciju. Uvek postoji mogućnost da usvojiš dete, idi na godišnji odmor, sve će posle toga biti okej…
Te rečenice strašno nerviraju, jer prosto znaš da suštinski nema nekog velikog opuštanja, a ti i ne možeš da se opustiš kad ti neko kaže opusti se. Onda kažeš sebi ja ne mogu sad da se opustim, to prosto nije normalno u nekim takvim situacijama životnim, gde prolaziš kroz određene medicinske tretmane, gde uzimaš hormone koji ti utiču i na mentalno i fizičko zdravlje. Onda kažeš opustiću se u granicama u kojima ja mogu, pa nađeš neki svoj način za opuštanje. Svakom je to nešto drugačije, ne postoji recept,..
Nije bilo tog godišnjeg odmora koji je mogao da me oraspoloži u nekom teškom trenutku, nego kad sama sa sobom rešiš, onda možeš i da se opustiš. Ti su trenuci bili retki, ali ih je bilo”, navodi Jeremić.
Na pitanje da li su nekada razmatrali usvajanje, kaže:
“Biću potpuno iskrena, moj muž je spominjao, a ja nisam bila spremna. Ja se zaista divim ljudima koji usvoje decu. Oni su za mene potpuni heroji. Meni je muž govorio hajde da usvojimo dete, nemoj toliko da se mučiš, ali ja nisam bila spremna i osećam se nekada i loše zbog toga, jer je toliko napuštene dece. Sada bih možda drugačije radila, ali sad već imam dete. Onda nisam bila spremna i nisam želela ni da razgovaram na tu temu”.
Kaže da bez razumevanja i podrške supruga, prijatelja i poridice sigurno ne vi uspela.
“Da nisam imala podršku partnera, da me je pritiskao, da me je pritiskala porodica, verovatno ne bih uspela na tom putu. Strašno je važna podrška. Mislim da je to ključ svega. Podrška koju dobijaš od partnera, prijatelja i porodice. Ta podrška ne mora da bude glasna, ona može da bude potpuno bez reči, samo da znaš da te ne diraju, da te ne pozivaju preterano na dečije rođrendane, da poštuju to kada kažeš da negde nećeš doći jer te boli glava. Ja sam imala ludu sreću da je u mom slučaju taj splet okolnosti bio fantastičan”, zaključila je Jeremić.
Tolike vantelesne, a ja nemam para ni za jednu….