Opštepoznato je da prosvetni radnici pored nastavne, imaju ulogu i vaspitača i pedagoga. Stoga nose i veći teret.
Nastavnici bivaju izloženi ogromnom pritisku koji trpe naročito kada se školska godina bliži kraju a ocene zaključuju u dnevnik. Jedna nastavnica, rešena da zaštiti svoje đake odlučno je progovorila o toj temi.
Preti mi čak i optužba za „nepoštovanje postupaka i protokola” ako odbijem da učeniku koji ne želi da uči zaključim višu ocenu.
Sedim u svojoj učionici i razmišljam o posledicama inflacije ocena. U školi u kojoj radim administracija insistira na tome da se nijednom detetu ne zaključuje ocena manja od dvojke, čak i ako sedi besposleno čitave godine i ničim ne pokazuje da je svladalo gradivo.
Dakle, treba li da popustim i sledim krdo kao i većina ili da se zauzmem za ono što mislim da je ispravno i etično?
Čini se da će mi insistiranje na akademskoj odgovornosti doneti lošu ocenu u mom učiteljskom dosijeu.
Znajući posledice, moji prsti i dalje ne mogu da upišu tu laž. Ne mogu čiste savesti da upišem dvojku, znajući da moji učenici nisu učinili ništa da barem pokušaju da savladaju gradivo.
Zašto moram da dam otkaz kako bih se mogla da se bez stida pogledam u ogledalo?
Zašto moji učenici moraju da izgube učitelja koji je posvećen njihovom napretku?
Što mi kao učitelji ovde uopšte radimo? Izigravamo roditelje i dajemo učenicima lažan osećaj postignuća. Sigurno je da će im, jednom kad pređu prag ove škole, posledice akademske neodgovornosti postati bolno jasne.
Jednom prilikom, kad sam zamolila učenike da uzmu olovku i papir u ruke i počnu da zapisuju da bi bolje naučili, čula sam nekoliko učenika kako šapuću: „Pa nije da ćemo dobiti jedinicu ako ne budemo poslušali!”
Ovaj fenomen onemogućuje učitelja da natera učenike da izvršavaju sve zadatke, pa i one koji ne odgovaraju njihovom raspoloženju ili smatraju da za njega nemaju potrebne veštine.
Iskreno govoreći, to ometa proces učenja u njegovom samom začetku i onemogućuje učitelja da motiviše.
Zato moji prsti upisuju jedinicu za nerad, a procena mog rada i dalje je u ravnoteži. Neću dati dvojku ako učenik nije učinio apsolutno ništa.
Pre nego što kompromitujem svoju etiku i ono što znam da je u najboljem interesu učenika, jednostavno „pognem glavu” i podučavam.
Ako delite moju realnost, ostaviću vas s pitanjem koje me muči svakodnevno – šta učiniti po tom pitanju?
Pismo profesorke iz Srbije koje svi treba da pročitamo: Odgajamo zombi generacije!
Autor: Frančeska Varen/ theeducatorsroom.com
Procitao sam pola i ne mogu vise… Ako deca ne zele da rade ne moraju, ako su nevaspitana to je odlika njihovih roditelja, samo ne znam sta njoj fali da upise 2 umesto 1? To ce samo uceniku doneti dobro, nju nista ne ne kosta… I to lupetanje kao nema ciste savesti, ona brine o nekome i tako dalje…. Otici ce iz te skole kako ona tako i ta deca, jedino moze tom detetu nesto lepo da donese
To sto pises govori o tvojoj plitkoumnosti i nedostatku obrazovanja. Itekako je zena u pravu. Ali sta pricati vama koji ste velika vecina. Vi ste ti roditelji koji nama otezavaju trenutni posao a deci budućnost.
Poštovana
Ovo što ste napisali doživljavam već 16 godina.
Ove godine mi je promenjeno više od deset (10) četvorki u petice, deca moraju biti vukovci.
O nedovoljnim ocenama nema ni pomena, moraju se pisati pozitivne ocene.
Ocene se dele na osnovu roditeljskog statusa, a ne učenja.
Na prethodnoj inspekciji dobio sam četiri (4) jedinice od čuvenog nam stručnog saradnika, profesora fizičkog vaspitanja.
Ipak, držim se, stidim se sebe i učenika koji još rade, treba mi plata, hranim porodicu.
Upravu sve sto pise…a moje dete cele godine ima petice i uci i trudise …zavrsava sedmi razred i vukovac je …i jedna ocena mu nesostaje da ima sve petice i ostace tako…
Nisam siguran da li je tako bilo kada sam ja bio učenik. Kod nas je bilo i kečeva i ponavljanja. Svako je mogao da nauči nešto za 2. Bilo je ono “kaži šta znaš“ ili “neka neko od tvojih prijatelja postavi pitanje“. Tako sam jednom ja postavljao pitanje, kao učenik. Pitanje je bilo prosto, ali on nije znao da odgovori i dobio je jedinicu.
A time što piše u objavi, samo se stvara prividna pamet kod poslodavca…
Imao sam čak i jednog školskog druga koji je skoro stalno spavao na času, ali kada je bio kontrolni, on se potrudio da prepiše i dobijao je dvojke ili trojke. I to je bolje nego da ništa ne radi…
I onda se mi čudimo što poslodavci ne primaju radnike bez iskustva…