Prvo što se primeti kad se zađe u izolovano, ali živopisno selo Dadhaj na vrhu brda okruženog moćnim Himalajima, jeste tišina. Nema zvukove dečje igre, niti graje, nema odraslih kako razgovaraju i smeju se, nema ama baš ničega što se inače može čuti u bilo kom drugom selu na indijskoj strani Kašmira.
To je zato što je Dadhaj – u kojem živi oko 300 porodica – poznato kao “tiho selo”.
Ima veći udeo gluvih i nemih osoba u svojoj populaciji od bilo koje druge zajednice na planeti. Istraga iz 2014. indijskog Saveta za medicinska istraživanja (ICMR) otkrila je da Dadhaj ima najveću učestalost nesindromskog gubitka sluha i govora (što znači da to nije povezano sa stanjima koja pogađaju druge delove tela).
Seljani kažu da mnoga deca koja su tu rođena ne mogu da govore ili čuju.
Dadkhai, a remote community in Kashmir, has the highest prevalence of deaf-mutism in the world. How did this happen? https://t.co/I2ObRES9gA
— The Daily Beast (@thedailybeast) May 27, 2023
Prirodom stvari, selo funkcioniše veoma drugačije od ostatka sveta. Uobičajeno je videti ljude kako gledaju jedni u druge bez ijedne reči. Seljani se identifikuju ne po imenima već obeležjima na telu.
Čak su se i oni koji mogu da čuju ili govore normalno prilagodili tihoj prirodi komunikacije ove zajednice.
– Svaka porodica je pogođena ovim prokletstvom. Najmanje 83 je i dalje gluvo i nemo. Tražio sam od vlade školu za tu decu, ali su sve molbe naišle na gluve uši. Ti ljudi se drže dalje od osnovnog obrazovanja – rekao je “Dejli bistu” Čoudari Mohamed Hanijef, poglavar sela.
Samo selo je siromašno po mnogim standardima. Mnoge kuće imaju zelene krovove od brezine kore i zemlje a porodice dopunjuju svoje prihode uzgojem povrća.
Nema asfaltiranih puteva. Kuće su povezane ukrštenim zemljanim stazama. Imaju mali dom zdravlja, ali nemaju lekara. Pijaća voda donosi se sa obližnjeg izvora. Seljani uvelike zavise od poljoprivrede, stoke i najamničkog rada.
Ipak, zajednica je mirna. Zločini su veoma retki, prema policijskim podacima.
Ali, zbog svoje raširene gluvonemosti selo je postalo međunarodno poznato. Seljani su sada sumnjičavi prema posetiocima, često rukuju kamerama i prave beleške, nazivaju se lekarima.
Ne žele više da sarađuju, govore da su dali dovoljno krvi za uzorke, piše “Dejli bist”.
Među njima je Hanijef, koji poseduje trospratnu kuću i u boljoj je poziciji od većine žitelja. Hanijef je preuzeo na sebe da se zalaže za potrebe seljana sa invaliditetom.
U prošlosti je pozivao lekare iz Džamua i Kašmira i drugih delova zemlje da pronađe lek za decu koja se rađaju gluva i nema. Ali, sada je odustao od lekara.
– Tokom godina timovi lekara su bili u selu, uzimajući uzorke krvi naše gluve i neme dece. A onda nismo čuli ništa više od njih – rekao je Hanijef.
Njegovo dvoje dece, Šabir (34) i Aftab (18) Ahmad, su gluvonemi.
– Morate da znate njihov jezik (znakova), a kao roditelj umirete svakog dana razmišljajući šta će biti sa njima kad vi umrete – kaže Hanijef.
– Pitaju zašto su svi ti lekari ovde. Kažu da neće više da daju uzorke krvi. Lekari su došli ovde. Novinari su došli i snimili nas, ali nismo našli nikakvo rešenje da zaustavimo širenje ove bolesti na naše buduće generacije – dodao je on.
Nedostatak podrške vlasti znači da su žitelji Dadhaja prepušteni sami sebi da reše stvari. Seljani su se nadali da će bar dobiti posebnu školu za svoju gluvu i nemu decu, ali ona nije izgrađena i selo je ponovo palo u zaborav.
– Vlada treba da otvori posebnu školu za gluvonemu decu kako bi dobila osnovno obrazovanje. Mogli bi da koriste i razumeju jezik znakova da komuniciraju. Treba da otvore neke centre u kojima mogu da rade, uče i zarade za svoj život – rekao je “Dejli bistu” seljanin Gulam Nabi, koji ima dvoje gluvoneme dece.
– Ne možemo da odemo iz sela jer ako naša deca nešto zatrebaju kako će to da traže? – upitao je on.
Decenijama je uzrok gluvonemosti u Dadhaju bio misterija. Ali, naučnici veruju da je u pitanju genetika.
Sunil Kumar Rajna, indijski neurolog koji je vodio istragu ICMR-a 2014, navodi da se selo sastoji uglavnom od Gudžara, etničke nomadske zajednice raširene po Indiji, Pakistanu i Avganistanu.
Genetski testovi otkrili su široku rasprostranjenost mutacije koja uzrokuje nedostatak proteina otoferlina, što može dovesti do gubitka sluha. Ta mutacija je nasledna.
Stručnjaci stoga veruju da su brakovi među srodnicima u selu tokom decenija doveli do brzog širenja nasledne mutacije sa generacije na generaciju.
Vladini podaci otkrivaju da su najmanje 83 osobe – uglavnom žene – pogođene ovim defektnim genom zbog kojeg pati 55 porodica u selu.
Da bi izmenili njegovu budućnost, vlasti sada podstiču žitelje da razbiju svoju izolaciju i nađu partnere iz drugih zajednica.
Sušil Razdan, poznati neurolog na čelu istraživačkog tima koji pročava slučaj u Dadhaju, rekao je da je inicijalno (2014) bilo 120 pacijenata, ali da se ta brojka smanjila jer su mnoge porodice prestale da sklapaju brakove unutar zajednice.
Žitelji kažu da je prvi slučaj gluvonemosti zabeležen 1901, kad se Meran Bakš rodio u porodici koja je migrirala iz sela iz obližnjeg okruga Džamu. On je dugo živeo, umro je negde početkom devedesetih.
Ali, ispostavilo se da problem potiče od najmanje još jednog izvora. Prema genetskom mapiranju ICMR-a, odgovorno je više od jedne loze.
Lekari spekulišu da su se druge osobe sa gubitkom sluha i govora koje su imale pomenutu genetsku mutaciju doselile u Dadhaj, kako se širila njegova reputacija “tihog sela”.
Izvor: Blic
Dodaj komentar