Pre nekoliko godina štene zlatnog tibetanskog mastifa, staro godinu dana, visine 80 centimetara i težine čak 90 kilograma, prodato je za neverovatnih dva miliona dolara. Osim što je štene veoma usrećilo Kineza koji ga je kupio, postalo je najskuplje prodati pas na svetu, i taj rekord drži i danas.
Na početku bi bilo dobro napomenuti da termin „mastif“, iako je usvojen, možda i ne odgovara najbolje ovom psu, jer on zapravo nije mastif. Taj izraz – mastif – koristio se u zapadnoj Evropi za gotovo sve velike rase pasa, pa su ga Evropljani, koji su prvi put došli na Tibet, „doneli“ sa sobom. Ime koje bi bolje odgovaralo ovom psu bilo bi „tibetanski planinski pas“ ili „himalajski planinski pas“.
Potiče iz nomadskih kultura Tibeta, Kine, Indije, Mongolije i Nepala, a korišćen je kao čuvar tibetskih manastira i od strane lokalnih plemena kako bi štitio ovce od vukova, leoparda, medveda, velikih kuna i tigrova.
Neki odgajivači pasa razlikuju dve „vrste“ tibetanskih mastifa. Tibetanci jednu zovu Drog-Khyi što znači „nomadski pas“ ili „pas koji se može vezati“, „pas koji se može čuvati“. Druga vrsta je Tsang-khyi (što na tibetanskom znači samo „pas iz Canga“) i odnosi se na „manastirsku“ vrstu, opisanu kao generalno višu, težu i mnogo težih kostiju.
Postoji nekoliko legendi o njegovom poreklu. Jedna od njih kaže da su u centralnu Aziju stigli prateći Atilu Hunskog. Postoji i ona koja kaže da je tibetski mastif božiji pas, jer predstavlja transformaciju tibetanskog sveštenika u psa.
Za Evropu ova rasa pasa sa lavljom grivom, čija je prosečna težina od 63 do 78 kilograma (originalna rasa u svom prirodnom opsegu težila je od 55 do 90 kilograma), a visina od 60 do 70 santimetara, bila nepoznata sve do 1847. godine, kada je jedan primerak poslat kraljici Viktoriji kao poklon.
Tibetanski mastif, iako veoma vredan poklon, smatra se primitivnom rasom jer obično zadržava čvrstoću koja bi mu bila neophodna da bi preživeo na Tibetu i na velikoj nadmorskoj visini Himalajskog masiva.
Nakon spektakularne prodaje od dva miliona dolara, uzgaivačnice su se „bacile“ na uzgoj ovih pasa, međutim, ispostavilo se da su veoma skupi za održavanje, te je njihova slava brzo prošla.
Tibetanski mastif nije pas za svakoga, jer njegova socijalizacija i pripitomljavanje zahteva mnogo vremena.
Izvor: nationalgeographic.rs
Dodaj komentar