Ćaza je jedan od onih ljudi sa kojima uvek imate o čemu da pričate, i koliko god vremena da imate, malo je. Ćazim Salihi je novosadski taksista, pisac, bloger, bivši muzičar, suprug i otac. Svoj blog Taksi priče pokrenuo je pre tri godine. Ideja je, kaže, nastala iz potrebe da kaže mnogo toga, da poveže Novosađane i taksiste, da prikaže taksiste iz drugog ugla i da ispriča priče o Novom Sadu koje mnogi zaborave.
Na razgovor sa Ćazom nisam morala da idem, već je, kao pravi taksista, došao na moju adresu. Dok smo se vozili do kafića u kojem on redovno pravi pauzu, priča je već krenula. Odmah sam se požalila kako sam nedavno veoma skupo platila taksi vožnju, na šta mi je Gari, kako Ćaza sebe često zove, rekao da sam verovatno bila žrtva novosadskih “kockica“.
– Ne znam ni sam zašto ih zovemo kockice, neke nazive jednostavno prihvatite bez razmišljanja. Oni su u suštini legalni ali samostalni taksisti. Nisu u sklopu udruženja i imaju svoj cenovnik. Ljudi moraju da obrate pažnju na to jer kod njih start vožnja može biti i do 300 dinara, pa vas tako vožnja koja inače košta 400 dinara izađe skoro 1.000. Delija i Euro taksi su najzastupljeniji taksisti ovog tipa. Oni su uglavnom neljubazni, jer na njih ne može niko da se žali, ljudi nisu zaštićeni. Možda mnogi ne znaju: kada se voze sa nekim taksi udruženjem imaju pravo da se žale, na neljubaznog taksistu, na prljav auto, na cenu. Takođe, svi putnici su osigurani, ukoliko dođe do neke nesreće, imate pravo na odštetu. Kod kockica, prepušteni ste sami sebi, odnosno njima – priča Ćaza.
Dakle, obratite pažnju na natpise na taksi tablama kao i na cenovnik da ne biste prošli kao ja. Ukoliko, pak, budete te sreće da uđete u Ćazin taksi, dočekaće vas tri pitanja: Kojim putem želite da idemo, kako ste i da li vam smeta muzika? Tokom 14 godina, koliko ovaj Novosađanin radi kao taksista, susreo se sa mnogo zanimljivih priča. On vozi sve, od studenata, sportista i poslovnih ljudi do dilera, narkomana, prostitutki i kriminalaca.
A ako vam treba taxi, ovo su svi brojevi telefona taksi udruženja u Novom Sadu.
Polako stižemo do lokala gde Ćazu svi pozdravljaju i gde se on oseća kao kod kuće. Naredna dva sata imala sam priliku da razgovaram sa jednim izvanrednim čovekom koji je uvek spreman da sasluša svoje mušterije.
– Najviše razgovaram sa ženama, devojkama. Pogotovo vikendom, tada bih mogao da naplaćujem savete. To su uglavnom neki kratki razgovori, čisto da se opusti atmosfera. Ali naslušao sam se svega. Život zaista ume da bude lep, samo mi ljudi nekada nismo svesni toga u trenutku kada nam se nešto lepo dešava. Ja se kao taksista susrećem sa raznim pričama, vozim stare, usamljene ljude, oca sa bolesnim detetom, osetim njihovu tugu, i trudim se da im ulepšam dan običnim pitanjem: kako ste. Ima, naravno, i onih kojima nije do razgovora, to se odmah vidi, pa znam da je vreme da zaćutim. Ali uglavnom se svi raspričaju.
Gari kaže da su ovih dana devojke mnogo gore od momaka i da definitivno više piju. Čast izuzecima, uvek se desi da u taksi iz provoda uđu mlade, fine, kulturne devojke, ali sve više je onih zbog kojih Ćaza mora da staje jer im se povraća.
– Jednu devojčicu sam negde na pola vožnje izveo napolje i bukvalno je učio da povraća. Desi se često i da me devojke startuju. Jedno vreme sam čak mislio da sam dobar frajer, a onda sam shvatio da bi one i konja startovale koliko su pijane. Svašta mi se dešavalo. I da me momci startuju, i da odvezem stranku i da treba da je sačekam, pa da se nikad ne pojavi. Jedna od vožnji koje ću uvek pamtiti je kada sam vozio ženu da špijunira svog muža koji je vara. To možda na prvi pogled zvuči smešno, ali to je zaista tužno, gledati jedan život kako se raspada pred vama, slušati ženu kako vam jeca u autu. Šta reći u tom trenutku, koju utehu pružiti ženi od 60 godina koja je shvatila da je sve u šta je verovala laž.
Ovaj taksista pun je sličnih priča i doživljaja. Ipak, jedna priča obeležila je njegovu karijeru, i posle nje nije dugo taksirao noću. U taksi mu je ušla devojka koja je išla da kupi nešto i koju je trebao da sačeka. Svi znaju da kada mušterija ide po nešto, ide po dop. Devojka se vratila i Ćazim je u retrovizoru primetio da je iskrenula glavu i da pokušava nešto da uradi. Kada se okrenuo, shvatio je da ona drži špric i da pokušava da ubrizga svoju dozu u venu. To ga je veoma potreslo, i kaže da je to definitivno najgora vožnja koju je imao.
Kroz razgovor neizbežno dolazimo i do stranaca. Često znaju da kažu samo: taxi Exit festival, ali za cenu se ne daju prevariti. Ćazim tvrdi da to više nije moguće. Mladi stranci na Exit dolaze već odlično obavešteni o cenama. U stanju su i da se posvađaju ukoliko cena taksija bude skuplja za 50 dinara od one koje su oni čuli da bi trebalo da bude. Bakšiš od stranaca? Teško. Kaže da je njima ovde sve super: „nice girls, cheap food & drink, friendly people“.
– Sve je to super kad si cuga. Ali ne može se uvek biti cuga. I često im ja kažem „stay here“, ostanite, vidite da li smo zaista „friendly“. Ima Novi Sad i drugih priča. Svi ga oni gledaju kroz prizmu zabave, jeftinog piva i provoda, to u principu nije realnost. Sve im je dozvoljeno ovde, niko ih ne dira, zato vole da dolaze. U Sloveniji ih hapse na ulici i naplaćaju 1.000 evra kaznu ako su pijani, ovde su opušteni, slobodni.
Ćazim na svom blogu Taksi priče tekstove postavlja jednom ili dva puta mesečno, kaže da nije preambiciozan i da će blog uvek pronaći svoju publiku jer Novosađani vole da čitaju. Pokušava da ispriča i ono manje lepo o Novom Sadu i da skrene pažnju na probleme.
Razgovor jedva privodim kraju, jer teme se samo nižu. Žurim na drugo mesto i Ćazim me kroz par uličica brzo odvozi. Ako ikada sednete u njegov taksi, sigurno ćete ga prepoznati i sigurno će vam ulepšati dan kao i meni. Nisu svi taksisti namćorasti i dosadni, i neće vam svi pričati o svojim problemima. Ima i onih koji će vam dati koristan savet, saslušati vas i oraspoložiti. Upravo takav gari je Ćazim.
Dodaj komentar