Najmlađa novosadska taksistkinja vozi samo noću i najbolji je vozač u gradu

Kao mala igrala se sa braćom i drugarima iz ulice. Nadmetala, takmičila sa njima u vožnji bicikla, rolera, skejta, a kasnije i motora i automobila.

I ljubav prema automobilima javila se od malih nogu. Deka je bio profesionalni šofer ljudi iz sveta biznisa. Gledala je mamu kako vozi, odlučila da proba sama i uspelo joj je. Već sa 13 godina, krišom bi upalila kola i vozala se po sporednim ulicama sela iz kog su joj roditelji. Čak je kao sasvim mala sakupljala autiće i igrala se sa njima.

Marijana Maljenović je najmlađa taksistkinja u Novom Sadu. Omiljena je među kolegama i strankama. U njenom autu obavezne su bombonice i slatkiši. Ona vozi isključivo noću.

– Dogodilo se sasvim slučajno. U slobodno vreme sam radila dostavu hrane i tom prilikom upoznala čoveka, koji je sada moj direktor. Iznenadio se kada je ugledao mladu devojku na tom poslu. Ostavio mi je kontakt u slučaju da želim da dođem u Red Taxi. Dugo nisam razmišljala o toj opciji. Kasnije sam otišla na razgovor, želela da pokušam, položila ispit iz poznavanja grada, dobila licencu i počela da radim u novembru 2019. godine.

Kratko sam radila preko dana, dok se nisam uhodala. Više me je privlačio noćni rad, mladalačka energija, mnogi izlaze a gradom vlada posebna energija nalik mojoj. Od samog početka, stranke su me prihvatale sa oduševljenjem, a ja se uvek trudim da svakome bude lepo i da uživaju u vožnji. Za sebe neskromno smatram da sam definitivno najbolji vozač u gradu, a i uopšte, kad god se nađem na putu – uz osmeh započinje Marijana razgovor za Luftiku.

Kaže da je u udruženju dva meseca postojao selektivni odabir vozila koji je kasnije ukinut, a stranke su mahom birale baš nju.

– Preko mreže je gotovo neprestano stizao poziv za dobro poznati 13 redline. To sam bila ja. Trudim se i volim da uvek izgledam lepo, da u kolima bude čisto i da miriši, što naravno svakom prija. Mnoge kolege se čude zašto ljudi veoma često traže da ih baš ja vozim. Samo se nasmejem i odgovorim da sve radim sa ljubavlju, jer ljudi to osete, prepoznaju i žele ponovo da me vide.

Tada sam odbijala gotovo sve pozive osim jednog koji je bio neverovatno uporan i spreman da sačeka koliko god. Otišla sam da vidim o čemu se radi. Prilazio je dečko sa ogromnim buketom ruža, a ja sam pomislila da cveće treba dostaviti na neku adresu. Međutim, seo je nazad i rekao odredište. Osetila sam se pomalo neprijatno. Kroz ćaskanje je ispričao da je oduševljen jer je tog dana video devojku koja vozi taxi u Novom Sadu i hteo da me upozna, a kada smo stigli pružio mi je buket sa porukom da nikada ne skidam osmeh sa lica – priseća se Marijana lepog iznenađenja.

Nikada se nije plašila niti je doživela neprijatno iskustvo jer svakog dočeka lepo. Štaviše, smatra da su najzanimljivije vožnje noću, posebno vikendom, nekad i do samog jutra, kada i ona uživa:

– Uglavnom bi da ćaskaju, a ja sam u fazonu samo uživajte i kažite šta volite od muzike. Imam i poseban telefon koji dam njima da sa jutjuba slušaju šta hoće. Često se dešavalo da im se svidi atmosfera i žele da se samo vozamo po gradu. I sa devojkama i momcima se odlično slažem, uz to i ja izgledam kao da se zajedno sa njima vraćam, jer sam uvek sređena kao da idem u izlazak.

Jednom u vozilo ulazi devojka i počinje da “vrišti” jer ne može da veruje da ja vozim i to “baš kad treba”. Ulazi i njena prijateljica i krećemo da joj pratimo dečka jer želi da proveri da li laže. Potrajalo je, ali je bila srećna što je sve bilo onako kako joj je i rekao. Posle sam sa njima morala na picu jer je misija uspešno obavljena  – kroz smeh će ona.

Momci je naravno obasipaju komplimentima, ali granice dobrog ukusa moraju da postoje.

– Uvek sam profesionalna, naravno da prija čuti lepe reči, ali ne dozvoljavam da dođe do neprijatne situacije. Ne dopuštam da priča krene u pogrešnom pravcu, niti da mi se udvaraju. Svakako da se možemo šaliti, ali do jasnih granica. Bilo je čak i pijanih, šašavih sa onim “Da li želiš da se udaš za mene?”

Smešna situacija. Momci iz drugog auta primete moj sa četiri lepe devojke koje vozim i krenu za nama. Hoće da se druže sa nama, recimo. U autu “grmi” Jala, Buba, Jelena Karleuša, to je eto u trendingu i šta se sluša najviše. Naravno, sve se nasmejemo, one im mahnu, onda “pojurimo” i izgubimo se. Tek jedna progovara ‘dobro, sad možeš da smanjiš muziku’ i kreće smeh – prepričava jednu od dogodovština Marijana.

Kaže da posao taksiste nipošto nije rezervisan samo za muškarce.

– Pri ulasku u vozilo često me pitaju da li ja vozim ili je u pitanju fejk taksi. Smešno je, ali nije retko da me pitaju da li sam pozajmila ili ukrala vozilo, naravno kroz šalu. Međutim, definitivno postoje stereotipi da žene ne znaju da voze. Malo pripadnica lepšeg pola se odlučuje i “usuđuje” na ovaj posao.

U udruženju nas ima pet, kada sam došla bila je samo jedna. Žene su oprezne i pažljivije u saobraćaju, ali često uplašenije i nesigurnije i to se oseti na putu. Baš iz tog razloga svi mi strastveni i dobri vozači ponekad u afektu promrljamo “jao, žena” –  smeje se ona.

Jednom ju je čak i žandarmerija “povijala” dok je vozila stranku koja je tražila da požuri.

– Nije bila raspoložena i htela je da brzo stigne kući. Vešto sam iskoristila žutu traku i produžila pravo ne čekajući redovnu kolonu. Upalili su rotaciju, usporila sam i stala da nas sustignu. Pojavili su se kao “četiri besna vuka” pred prozorom. Rekla sam samo da radim i da nikog nisam ugrozila. Kada su shvatili da sam normalna upozorili su me i rekli da mi sledeći put neće oprostiti.

Taj osećaj pamtim kao neprijatan, ali ujedno mi je to bila i lekcija na samom početku. Kada stranka nema dobru energiju, loša energije može da utiče i na vozača. Takve vožnje su manje udobne i lepe. Zbog toga je važno da se svaki posao radi iz ljubavi, pa se i to prevaziđe. Ja se trudim da svima ulepšam dan i svojim primerom prenesem na ljude; nešto drugačije, posebno, lepo – zaključuje za naš portal Marijana Maljenović.

Susret taksiste i autističnog dečaka u priči koja je rasplakala Srbiju