Sponzoruše definitivno nisu pojava modernog doba. Od kada je sveta i veka, barem onog materijalnog, tu su i oportunistkinje koje misle da će samo na osnovu izgleda uspeti od svojih lovarnih partnera da iskamče sve što požele.
Istina je ipak da su nekada bile znatno skromnije…
Na šta su se palile jugoslovenske devojke sponzoruše otkrićete u ovom članku s kraja ’60-ih.
Septembar 1960: On ima osamnaest, dvadeset pet ili dvadeset devet godina. Učenik, student ili službenik. Sasvim je svejedno. Važno je da ima dva točka. Dva točka koje pokreću 125, 150 ili 250 kubika, koji ga nose širokim bulevarima i uzanim uličicama, asfaltnim cestama i po turskoj kaldrmi. Dva točka i on.
Ali on nije toliko značajan. Dva točka imaju prvenstvo. Oni su ti oko kojih se okreće sve – koji mame i privlače. Koji opčinjavaju i plene pažnju.
Oni stvaraju vesela i pomalo rezignirana lica. Izazivaju osmeh i zavist. Možda neki put i pakost. Zbog njih se štošta dogodi. Putevi su im različiti. I uvek s njih donose poneku priču i pričicu. Komičnu ili tužnu, priču koju niko nigde ne zapiše.
Svetla velegrada kupaju ta dva točka. Ona ih prate gotovo svuda. Svedoci su mnogih intimnih drama. Čuvaju te male tajne. A kada bi znali da govore? Možda bi im zato trebalo mnogo vremena. Jer, bezbroj konjskih repova je prošlo, nebrojeno podsuknji je lepršalo s ta dva točka, stotine i stotine štikli s tankim potpeticama i mokasinki odvezli su u raznim pravcima.
Dva točka i podsuknja. Razne podsuknje i dva kotača. Crvene, bele, roze, plave podsuknje… podsuknje s čipkom, podsuknje od najlona, obične podsuknje od platna. Vidimo ih zajedno. Jedno bez drugog ne mogu.
Na njih su otkidale žene od Vardara do Triglava: 7 najvećih frajera Jugoslavije
Slika koja je tako česta. Koja je možda i u modi. Slika koja je izvana lepa, a iznutra nekada i dosta tužna. Jer boje od kojih je napravljena, neki put su i vrlo tamne… Jure mladići na vespama, lambretama i ostalim motorima. Odlaze na sve strane velegrada. Utrkuju se asfaltom i kockom, širokim bulevarima i uzanim krivudavim ulicama.
Obilaze automobile i trolejbuse. Teraju svoje pomahnitale bedevije. Do iznemoglosti. Danju i noću. Teraju ih da bi postali kraljevi asfalta, da bi pokazali svoju moć. Utrkuju se da bi skrenuli pažnju na sebe, da bi izazvali divljenje. Ali, ta trka ponekad i prestane. Naravno, samo za trenutak.
Kada se na vidiku pojavi podsuknja. Tada umorni đogati dobiju predah da bi ubrzo nastavili put još većom žestinom. A podsuknje vole takva putovanja. Podsuknje vole lepršati pod nebom velegrada. Utrkuju se podsuknje ulicama, a kraljevi asfalta u toj trci ponosno sede na svojim tronovima. Ponosni su jer znaju da im ponetko od onih koji koračaju pešice zavidi. Ponosni su zato što su gospodari nad ova dva točka i (bar tako misle), nad podsuknjama koje sede iza njih.
Samouvereni su jer misle da je dovoljno imati samo dva točka. I zato često ne vide kada se njihova uloga pretvori u klovna, kojem se mnogi smiju. Postoji više razloga zbog kojih podsuknja seda na motor. Anketu nismo pravili jer ne verujemo da bi to ikome pošlo za rukom.
Da znate samo kako ima lepu G. S. Vespu …
Devojka A. A. je rekla: “Sedam na motor samo zato što volim da se vozim. Uživam u brzini, kad projurim pored onih koji me pakosno gledaju…”
“Kako se možeš zabavljati s mladićem koji nema Vespu” – rekla je učenica B. B. svojoj prijateljici: “Ja to ne bih mogla. Ne mogu da idem peške. Ne volim da se guram po trolejbusima. Ovako je divno. On svakog dana dođe pred kuću i odbaci me do škole, posle nastave me opet sačeka. Uopšte, perfektno je kad imaš motor, začas stigneš gde hoćeš…”
“Moj mladić nije lep” – počela je osamnaestogodišnja B. B., “ali svejedno, ja ga ipak volim… Da znate samo kako ima lepu G. S. Vespu…”
Ukusno ili ne? Odlučite sami. Mi smatramo: Neukusno!
Srpska sponzoruša zna šta hoće i kako se do toga stiže
Devojka D. D. nekada se vrlo često vozila motorom. Imala je dosta prijatelja koji su je vozili. Ali jedanput je pala i slomila nogu. I danas oseća posljedice toga. Sada više ne pomišlja na jurnjave. Ne razmišlja o tome da li joj je podsuknja dobro nameštena, da prebaci levu preko desne, ili desnu preko leve noge. Sada joj vetar ne zabacuje dugu plavu kosu. Jer nema više suludih vožnji na dva točka.
“Odnedavno imamo skuter” – ispričala nam je mlada službenica G. G. – “Kupili smo ga moj verenik i ja zajednički – na kredit. Pošto daleko stanujemo, motor nam je dobrodošao. Začas stignemo na posao. Nedeljom idemo na izlete, plažu. On ne voli brzine. Ali opet, svuda na vreme stignemo. Ovo je mnogo bolje nego kad smo išli peške ili autobusom…”
Mnogo je priča. One otkrivaju mnoge stvari. Na jednoj strani govore o dve poze koji su postali poza, koketerija, moda velegrada. Na drugoj, dva točka su standard, potreba zaposlenog čoveka, nešto što mu štedi vreme i pruža ugodnost posle svakodnevnog posla.
Mnogo je više skutera koji služe u ove druge svrhe, koji predstavljaju jednu neophodnost.
Ali ipak, ne treba se ljutiti ni na one kojima se mogu pridodati prvi epiteti. Jer, konačno, to nije neki veliki problem, pojava koja zabrinjava i nabire čelo.
Mladost je simpatična. Ona voli brzine, voli sebe da izrazi. Samo i pored svega, na krivinama i raskrsnicama puteva, treba paliti crvena svetla, tako će joj hod biti sigurniji.
Tekst: Sl. K. (Duga, 1960.)
Dodaj komentar