Na temu šovinizma na balkanskim prostorima pisalo se već puno puta, ali kao što kaže Bogdan Stevanović Blogdan u svom tekstu za Lola magazin – tu priču treba redovno ponavljati, dokle god je trend nepoštovanja žena toliko duboko ukorenjen na našim prostorima.
Njegov tekst prenosimo u celosti:
U Banjaluci, na izlogu jedne cvećare piše: “Kupite cveće voljenoj ženi, ali ne zaboravite i vlastitu.”
U Nišu, na šalterskom staklu jedne menjačnice krupnim slovima piše: “Kad kupuješ poklon švalerki ili ženi u menjačnici Toza pare zameni.”
U Beogradu, na zidu jednog od najprometnijih restorana ogromnim slovima je ispisano: “Lakše je biti veran jednom restoranu nego jednoj ženi.”
Je l ovo nekome smešno? Je l postoji neko ko pročita sve ovo i ne vidi u čemu je problem? Je l postoji neko ko pročita sve ovo i vidi da je u svakoj reči problem? Je l ovo samo meni nije nimalo smešno?
Šovinizam u punom sjaju!
Svojim sam očima, mada u neverici, video ova tri natpisa, u XXI veku, leta gospodnjeg 2019. bez imalo stida i srama postavljene na javnim mestima, da se vide, da se pročitaju i da ostave utisak.
Kao da je postala opšteprihvaćena norma da voljena i vlastita žena nisu ista osoba, kao da je sasvim očekivano i poželjno imati švalerku, a da ne govorim koliki se šovinizam plasira kroz povezivanje žena, švalerki i poklona, koje, zaključuje se, mora da im kupi muškarac.
Kao da je sasvim normalno naglasiti da tanjiri, stolovi, slanici i escajg zaslužuju da im se bude veran više nego što to zaslužuje jedna žena, živo biće, sa emocijama, dostojanstvom i integritetom.
Postoje žene koje mogu same, kojima ne treba muškarac da bi bile srećne i ispunjene, koje umeju kroz život bez saputnika, koje ne čekaju ni prinčeve ni jače polovine već su one zadužene za sopstvene živote.
Postoje žene koje ne vole cveće, kojima ne trebaju pokloni od drugih, koje mogu same sebi da ih kupuju, koje nikada nisu bile niti će biti vlasništvo nijednog muškarca – pa ne mogu biti nazivane vlastite, koje ne pripadaju, ne ispunjavaju očekivanja, ne slušaju naredbe, ne pitaju za dozvolu.
Ne stide se, ne gledaju u pod, ne gledaju samo svoja posla, koje ne gledaju čak ni na biološki sat. Postoje žene koje nisu došle na ovaj svet da bi ikoga činile srećnim, nasmejanim, ušuškanim i bezbrižnim.
Postoje žene koje su ponosne vlasnice svog univerzuma, života, odluka, materice, čak i pravih i pogrešnih izbora. Koje postoje da bi bile svoje, slobodne i srećne. A za to – ne treba im ničiji dopust ni dozvola.
Svestan sam da je ovaj tekst za mnoge ljude samo otkrivanje rupe na saksiji. Ali sve ovo valja ponavljati s vremena na vreme zbog onih drugih, takođe mnogobrojnih koji su ograničeni kao saksije.
Ako se nasmejete na gorepomenute opaske, ili ako mislite da je to samo šala, nemojte se naljutiti ako i ja mislim da su ljudi koji se smeju šovinističkim forma ograničeni.
Možda se takođe samo šalim.
A možda i ne.
Dodaj komentar