Kajli Minog je u stalnom pokretu.

Još od prvog televizijskog pojavljivanja u australijskoj sapunici Salivenovi sa 10 godina, razvila se od glumice u pop zvezdu, pa modnu ikonu, dečju spisateljicu, članicu žirija u emisiji za talente, pa čak i uspešnu dizajnerku kućnog enterijera.

Njenu karijeru definišu radoznalost i nemir. Čak i u muzici, oblasti u kojoj je najpoznatija, ona je balansirala mega-pop hitove kao što su Better The Devil You Know i Can’t Get You Out Of My Head sa eksperimentalnijim numerama kao što su Slow ili Cherry Bomb.

• Madona puni 60: Kraljica popa u sedam grafikona
• Kajli Minog i Nik Kejv ponovo nastupili zajedno
• Srećan rođendan, Kajli Minog

Ali tokom čitavog tog vremena, Kajlina najjača strana bio je veseli, eskapistički disko. To je prva muzika u koju se zaljubila, kao dete sredinom sedamdesetih u Melburnu, dugo pre nego što je počela da gaji ideje da i sama postane pop zvezda.

„Kad sam imala osam ili devet godina, držala sam zamišljene koncerte Abbe u svojoj sobi sa prijateljicama“, rekla je za časopis Smeš hits 1988. godine. „Oblačile bismo haljine i pretvarale se da smo Abba i skakutale po mojoj sobi ili dnevnoj sobi i pevale u četke. Uvek sam bila ona plava.“

Posle flerta sa kantri muzikom na poslednjem albumu, Golden, Kajli je obnovila ljubav prema plesnom podijumu za svoju 15. ploču – prigodno naslovljenu Disco.

Iako je za nju počela da piše pesme još prošle godine, ploča je bila daleko od završene kad je krenula izolacija u martu. Odjednom je morala da pretvori londonski stan u privremeni studio, okruživši se ćebadima, jorganima, pa čak i stalcima s odećom kako bi mogla da snimi vokale u izolaciji.

Ali nekome ko je u neprestanom pokretu, ko je jednom izjavio: „Ili se stalno negde krećem ili spavam“, karantin je teško pao.

„Teško je zakopati duboko po sebi i ostati pozitivan“, kaže ona. „I imala sam trenutak, tokom prve izolacije, kad sam morala da priznam nekome da mi je teško“, kaže.

„I, zapravo, da nisam bila u prilici da radim na albumu, možda bi se sve pošlo po zlu.“

Naravno, Disco nije sumorna kontemplacija na temu posledica globalne pandemije. Kao i Dua Lipa i Lejdi Gaga, koje su početkom godine objavile albume u disko ritmu, Kajli obožavaocima daje 40 minuta veselog eskapizma.

„Najveći deo ove godine govorio je o povezivanju među ljudima, ili njegovom odsustvu, tako da mi je stvaranje nečeg čiji je smisao da dopre do ljudi dalo veliku motivaciju“, kaže ona.

Govoreći iz londonskog stana dva dana pre objavljivanja ploče, Kajli je govorila i o „ophrvljujućem“ iskustvu nastupanja na Galstonberiju, njenoj napuštenoj karijeri flautistkinje i tome koja joj je Kajli era najomiljenija.

Disko je nešto na šta ste se pozivali tokom čitave karijere, još od Step Back In Time. Kako se osećate kad zakoračite na plesni podijum?

Zavisi na koji plesni podijum i koje večeri. U ovom trenutku to je kuhinjski disko, tako da to traži malo mašte!

Ali mislim da je disko mesto gde možete da se izrazite i mesto na kom možete da se izgubite ili da se nađete. Kad osvetlite disko kuglu, svetlo postaje beskonačno. Ono vas oboji i utiče na vašu ličnost u tom trenutku u vremenu. I ta noć možda neće trajati večno, ali mislim da je ideja diska kao mesta za bekstvo i zaborav nešto što svako od nas ima usađeno negde u sebi.

Ovaj put ste napisali neke filozofske tekstove. Šta je inspirisalo stih: „We’re all just trying to find ourselves in the storms that we chase“?

Najveći deo te pesme, „Say Something“, bio je tok svesti – ali čvrsto verujem u taj stih. Ponekad se zapitate: „Zašto ovo radim? Zašto to radim sebi?“ Ili „Ovo možda nije najbezbedniji put dalje“, ali mislim da sebe pronalazimo upravo dok prolazimo kroz teška vremena.

Kakve su to situacije za vas? Kad ste rizikovali najviše brinući se za ishod?

Ih, sve vreme! Možda će zvučati veštački, ali stvari kao što su nemanje pravog zaposlenja kad sam završila školu ili san da postanem glumica. Prijavila sam se za socijalnu pomoć, ali nikad nisam dobila prvi ček zato što sam u međuvremenu dobila glumačku ulogu, a onda sam napustila najgledaniju seriju [TV sapunica Komšije] da bih se bavila muzikom, pa sam onda isprobavala različite žanrove u okviru vlastitog pop sveta. Modni gafovi – svakako je bilo mnogo toga.

Možda to nisu neki rizici sa mnogo dubine ili težine – ali jesu rizici koji menjaju pravac vašeg života.

Poslednja numera na albumu, „Celebrate You“, govori o oslanjanju na prijatelje za podršku. Je li to bilo inspirisano izolacijom?

Ta pesma je napisana nekoliko dana pre izolacije, tako da smo već znali da nam se nešto sprema. Znate, vladao je osećaj nelagode u vazduhu i bili smo svesni – drugi autori i ja – emocija koje nas obuzimaju i da želimo da čuvamo jedni druge.

Tekst pesme se obraća nekome po imenu Meri. Je li to neko iz vašeg života?

To je zapravo poteklo iz „improvizovanog mumlanja“ da bi se pronašla prava melodija. Ali Meri jeste svi mi. Ona je svako kome je potreban zagrljaj ili malo sigurnosti.

Uvek zamišljam tu pesmu kao poslednju puštenu pred fajront u pabu. Čitava porodica je na okupu i možda je tetka Meri malo više popila. Razne istine su izbile na videlo, malo se i plakalo, bilo je mnogo grljenja. Svi su plesali, svi su se dobro provodili – i ovo je sad hlađenje, pesma za povratak na planetu Zemlju.

Lepo je slušati vas kako pričate o procesu pisanja na ovaj način zato što ne dobijate mnogo zasluga za njega. Možda zato što su oni rani hitovi potekli iz fabrike hitova Stok, Ejtken i Votermen – ali na ovom albumu vi ste potpisani kao koautorka na svakoj pesmi. Je li vam važno da budete uključeni u rad?

Zbog mene same, da. Ne moram da dobijem zasluge – ali apsolutno obožavam proces stvaranja. Za mene je to kao magija: uđete na sesiju bez ičega i izađete sa pesmom. I zato što ne sviram instrumente, pišem melodiju i tekstove. Moram to da radim sa drugima.

Ali zar ne svirate klavir i flautu? Išli ste na takmičenja kad ste bili mlađi…

Jesam! Znate šta? Još uvek čuvam originalnu flautu iz srednje škole. Bio je to veoma zgodan instrument – mogli ste samo da ga strpate u torbu – ali nisam nastavila sa tim.

Onda sam godinama svirala klavir i uvek sam se oslanjala na sluh, tako da znam da čitam muziku iz nota, ali veoma sporo… Dakle, uprkos tome što ne umem da sviram, jesam muzikalna.

Kad ste nastupili na Glastonberiju prošle godine, to je postao najgledaniji nastup na festivalu svih vremena. Šta vam je prolazilo kroz glavu dok ste izlazili na scenu?

Mislim da je glavna misao bila: „Auh“. Oduvalo me je.

U svlačionici se nalazila prava mala košnica od ljudi – plesači, muzičari, prijatelji i porodica – ali istog trenutka kad izađete na scenu, odjednom ostajete sami. Mislim, imate bend i plesače, ali na neki način niste više ukotvljeni u luci. Isplovljavate na pučinu i ne znate šta će se dogoditi.

Ali kad sam se našla na svom položaju na toj sceni i ona se okrenula… Postoji kadar koji je postao gif ili mim i to bolje sažima šta mi je prolazilo kroz glavu nego što bih ja mogla – jer sam samo zavrtela glavom i nasmešila se. Bilo je ludo videti i osetiti toliko ljudi.

Posle tog nastupa, rekli ste da ne želite da postanete tribjut bend samoj sebi i da je Glastonberi bio dobra prilika da se „obriše tabla“. Šta ste mislili pod tim?

Mislim da nisam želela da se osećam kao da je to to. Smatrala sam da ima još muzike i još novih iskustava koji me čekaju.

I na neki način imala sam utisak da je podvučena crta – ali nisam želela da ta crta bude iznad mene. Želela sam da to bude crta koja pokazuje da sam uspela, da sam stigla dotle. Želela sam da mogu da iskoristim Glastonberi da me pogura i odvede još dalje. Da ne izbriše ništa od prošlosti – taj nastup bio je slavlje svih trijumfa i slavlje prolazaka kroz mnoge poteškoće i podeliti tu istoriju, tu 30-ogodišnju istoriju sa toliko ljudi, bila je veličanstvena stvar.

Razmišljam o toj istoriji i svim tim pesmama i svim tim imidžima koje ste imali tokom godina. Znam da se obožavaoci žestoko prepiru oko toga koja im je Kajli era omiljena… A koja je vaša?

Ooo. Grozni ste što me to pitate!

Ima ih toliko mnogo i sve predstavljaju nešto drugo… Zaista, zaista pokušavam da odaberem jednu – ali čim pomislim na neku, neka druga me kucne po ramenu i kaže: „Čekaj, čekaj. A šta je sa mnom?“

Mislim da je jedna od era koja je bila stvarno galaktička sama po sebi era albuma Fever [„Can’t Get You Out Of My Head“, „Love At First Sight“].

Bio je to jedan od onih trenutaka kad su se sve planete složile i sve je funkcionisalo – pesme, imidž, vremenski period. Ne znam, dakle, da li bih je nazvala omiljenom, jer mogu da pronađem nešto što mi se sviđa u svakoj od njih, ali odabraću tu, samo zato što je bila toliko uspešna.

Album Disco je objavljen.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]