U ovom himalajskom mestu žene rade šta im je volja: Ne udaju se, imaju ljubavnika koliko žele, novac i vlast!

U njihovom jeziku nema reči koje opisuju oca ili muža, muškarac do smrti živi u majčinoj kući i nema svoju imovinu.

“Kad bi žene vladale svetom, ne bi bilo ratova” – samo je jedna od mnogobrojnih poslovica koje ukazuju na vrline žena kao vladara.

Međutim, da nije reč o praznoj priči svedoči i primer iz Kine, gde i danas živi pleme Mosuo, koje je još poznato i kao kraljevstvo žena i koje se smatra možda i poslednjim matrijarhatom na svetu, pišu nezavisne.com, a prenosi atma.

Mosuo su mala etnička skupina koja živi u Yunnan i Sichuan provinciji u Kini, u blizini granice s Tibetom. Sastoji se od populacije od oko 40.000, mnogi od njih žive u Yongning regiji, oko Lugu jezera, koje se nalazi visoko u Himalaji.

Mosuo pleme ima prilično dugu istoriju, koja datira čak 2.000 godina unatrag. Ono što je specifično za ovo pleme svakako je da su oduvek negovali tradiciju i kulturu matrijarhata. Naime, u ovom plemenu žene su te koje uvek donose odluke i koje su na čelu porodice.

Svaka porodica se obično sastoji od 10 ili čak više članova, ali sva imovina je uvek u rukama žena. Ono što je specifično za ovo pleme je da prakticiraju jednu vrstu “otvorenog, liberalnog braka”, gdje je ženama dozvoljeno da imaju koliko god ljubavnika žele.

Zapravo, one i nisu vezane klasičnim brakom, već muškarci, koje Mosua žena poželi, noću dolaze u njenu kuću, provedu noć s njom, a iz kuće mora otići pre nego što svane. Ukoliko žena ne želi vezu sa svojim dotadašnjim ljubavnikom, ona simbolično stavlja muške cipele ispred svojih vrata, dajući mu do znanja da je njegovo mesto zauzeto.

Ako se iz jedne ovakve veze rodi dete, to dete odgaja majčina porodica i dete dobiva majčino prezime. Inače, u prošlosti Mosua pleme je bilo prilično izolovano i gotovo da nije imalo kontakta sa spoljnim svetom. Međutim, poslednjih godina njihovo mesto je postalo poznata turistička destinacija i oni se polako otvaraju prema svetu. Štaviše, pokazali su se kao izuzetno gostoljubivi.

Iako mnogi smatraju da je pleme Mosula poslednji matrijarhat na svetu, činjenica je da njihovu zajednicu ne možete uporediti s ostatkom sveta jer su dugo bili izolovano, a samim tim ne mogu se ni upoređivati ​​s vrednostima zapadnog sveta. Naime, dok je žena glava kuće i sva imovina njena, činjenica je da one danas nisu toliko uključene u aktivno donošenje odluka, već je to, ipak, prepušteno muškarcima.

Zapravo, u ovom plemenu muškarci nemaju nekih posebnih odgovornosti: dakle, nemaju posao, odmaraju cijeli dan, a sve kako bi bili odmorni za noćne posjete svojim ženama. Generalno, njihova jedina uloga je stočarstvo i ribolov.

Inače, ono što je bitno naglasiti za ovo pleme je da se žene iz plemena ne udaju, tj. kod njih nema nikakvih klasičnih ceremonija stupanja u brak. Zapravo, u njihovoj kulturi i tradiciji imati samo jednog partnera predstavlja nepoštovanje svojih predaka, niti se smatra podobnim.

Upravo zato u njihovom jeziku nema reči za oca ili muža.

Postoji nekoliko aspekata Mosua kulture koji privlače pozornost ostatka sveta, a jedan od najvažnijih je liberalna veza, gde žena može birati svog ljubavnika, a pritom nije obavezna živeti s njim pod istim krovom. Zapravo, zajednički život uopšte nije preporučljiv jer to jednostavno nije u njihovoj tradiciji. Nije tajna da Mosua žene ne veruju u brak, bar ne u instituciju braka kakva je nama poznata. Inače, muškarci nemaju svoju imovinu i do kraja života žive u majčinoj kući.

Svaku veče oni odlaze kod žene koja ih pozove, tu ostaju celu noć, a pre zore se vraćaju u majčinu kuću. Zanimljivo je da niko od njih te svoje veze ne shvata ozbiljno. Naime, kada se više ne žele družiti, tj. kad žena više ne želi pozvati svog ljubavnika u kuću, oni se mirno razilaze, bez suda i bez razvoda.

Ono što je specifično za ovu zajednicu je da muškarac i žena čak mogu biti i u dugogodišnjoj vezi, ali njihova imovina svakako nikada neće biti zajednička jer je sve materijalno uglavnom u vlasništvu žena. Štaviše, majke svu svoju imovinu nakon smrti ostavljaju kćerkama, nikada sinovima, iako im je dozvoljeno da žive u majčinoj kući.

Deca koja nastanu kao plod jedne takve veze pripadaju isključivo majčinoj porodici, a očevi imaju minimalni kontakt s decom. Toj deci najveći muški uzor predstavlja ujak, koji u ovom društvu ima bolju poziciju od biološkog oca deteta.

Prema pravilima plemena, devojčice ne smeju nositi suknju sve do 13. godine, kada se službeno “uvode u društvo”, i tada od majke dobivaju zasebnu sobu u koju dovode svoje “momke”. Zanimljivo je da žena nikada neće pričati o svojim intimnim stvarima u prisustvu muškarca jer je intima rezervisana isključivo i samo za žene.

Takođe, kada žene iz plemena žele pokazati nekom muškarcu da im je interesantan, ona će mu ostaviti otvorena vrata kako bi je noću posetio. Kao što je već rečeno, ujaci, dakle, majčina braća su važnija od očeva. Ujaci su ti koji brinu za sestrinu decu, a kada ujaci ostare, o njima preuzimaju brigu nećaci.

Iako je poslednjih godina porastao interes turista za njihov kraj, zanimljivo je da Mosua žene nikada neće pogledati nekoga “sa strane”, već isključivo Mosua muškarce. Takođe, ono što je specifično za njihovu kulturu je da se stari i nemoćni nikada ne napuštaju, već se porodice brinu o njima do samog kraja.

Mosua pleme je, uprkos spoljašnjim uticajima, i danas jedna vrlo jaka zajednica i uvijek pripadnike plemena stavljaju na prvo mesto u odnosu na strance i turiste. Za razliku od ostatka Kine gde su ženska deca uglavnom neželjena, ovde je poželjno dobiti upravo ćerku jer su one te koje se više cene od muškaraca.