Danas se navršava 22 godine od kidnapovanja monaha Haritona Lukića u centru Prizrena, ubrzo nakon što su nemačke snage KFROR-a ušle na teritoriju Kosova i Metohije. Godinu dana kasnije, iz neobeležene grobnice eshumirano je njegovo obezglavljeno telo, a glava pokojnika do danas nije pronađena.
Hariton Lukić rođen je u selu Seoce kod Kuršumlije 1960. godine kao Radoslav Lukić. U svojoj 35. godini izabrao je monaški put, a 1995. godine svoje hrišćansko putovanje započeo je kao iskušenik u manastiru Crna Reka.
Dve godine kasnije, još uvek kao iskušenik, premešten je odlukom tadašnjeg episkopa Eparhije raško-prizrenske Artemija u Prizren, u manastir Svetih Arhangela koji se tih godina aktivno obnavljao i pored ratnih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije.
On je zvanično zamonašen 1998. godine i to je bilo prvo zamonašenje u ovom manastiru nakon 550 godina.
Otmica, mučenje i veštačenje masakra
Monah Harinton tog 15. juna presretnut je od strane OVK naočigled svedoka među kojima su bili i pripadnici nemačkih snaga KFOR-a, koji po izjavama svedoka nisu ništa uradili da spreče očiglednu otmicu. Oca Haritona su teroristi izvukli iz automobila i na silu ugurali u svoje vozilo.
Od tada se monahu Haritonu gubi svaki trag. Više od godinu dana nakon nestanka, tačnije 8. avgusta, njegovo telo iskopano je iz neobeležene grobnice u albanskom selu Tusus, a u neposrednoj blizini nađeno je još nekoliko tela ubijenih Srba, stradalih najverovatnije istog dana.
Tragovi mučenja bili su očigledni. Telo je bilo obezglavljeno, a skelet je identifikovan na osnovu mantije, džempera, njegove brojanice i dokumenata.
Izveštaj veštaka bio je šokantan. Haritonu Lukiću odsečena je glava i deo kičme oštrim predmetom, polomljena su mu rebra, kosti leve ruke i nekoliko pršljenova. Na mantiji je uočen veliki broj uboda u predelu srca, a na osnovu tragova posekotina na mantiji, u predelu stomaka, sumnja se da je bio i zverski rasporen.
Navodno je jedna žena albanske nacionalnosti videla kada su „mudžahedini igrali fudbal sa odrubljenom glavom monaha Haritona“, te je svoja saznanja ispričala njegovoj monaškoj braći. Sumnja se da je njegova glava bačena u neki od bunara u Prizrenu i okolini.
Izveštaj veštaka, svi prikupljeni dokazi i izjave svedoka predati su Međunarodnom sudu u Hagu, ali do danas nije rasvetljeno ko stoji iza mučenja i ovog svirepog ubistva.
Posmrtni ostaci oca Haritona nakon eshumacije odnešeni su u manastir Gračanica kod njegovog duhovnog oca Artemija, a već sutradan preneti su u manastir Crna Reka. Sada počiva na mestu sa kojeg je krenuo na svoj monaški put.
Nešto, jer to ne može biti čovek, i dalje slobodno hoda ulicama. To nešto diše, vaspitava decu ili unuke, jede svojim krvavim rukama znajući da je đavo u njemu odsekao glavu drugom ljudskom biću, jednom bezopasnom monahu, a za taj neobjašnjiv čin, to nešto nikada nije snosilo posledice.
Zašto Hariton Lukić nije kanonizovan?
Nakon obelodanjivanja tragične sudbine Haritona Lukića, očekivala se njegova kanonizacija kao velikomučenika. Episkop Artemije, koji je bio na čelu Eparhije raško-prizrenske, raščinjen je 2010. godine sa ove pozicije odlukom Sinoda SPC-a i vraćen u red običnih monaha. Iz crkve je potpuno isključen 2015. godine kada sa monasima koji su odlučili da ga slede osniva Eparhiju raško-prizrensku u egzilu.
U medijima se 2016. godine mogla pronaći informacija da je „Monah Hariton Lukić kao Prepodobni novomučenik Hariton Kosovski pribrojan Saboru Svetih odlukom Sabora igumana Eparhije raško-prizrenske u egzilu, dana 16. maja 2016. godine, u manastiru Svetog Jovana Krstitelja u Ljuljacima. Za datum njegovog spomena određen je 28. septembar (po starom kalendaru) tj. 11. oktobar (po novom kalendaru). Istoga dana je i spomen Prepodobnog Haritona Ispovednika, svetitelja po kome je otac Hariton dobio svoje monaško ime”.
Kako zvanična SPC ne priznaje ovu odvojenu frakciju, Hariton Lukić nikada zvanično nije kanonizovan, iako ga narod zbog njegovog stradanja kao mučenika Hristovog slavi kao novomučenika.
Otac Hariton, novomučenik. Nosio je ‘99-e hranu bratiji u Prizrenu, OVK ga je kidnapovao i nadjen je godinu dana kasnije, odsečene glave. Freska u novoobnovljenom manastiru Arhangeli. ❤️ pic.twitter.com/WAGPJbvo5A
— Sergej Trifunović (@WhistlerDick) July 6, 2019
Artemije raščinjen zbog optužbi za korupciju
Podele u SPC dokaz su da smo narod koji ima urođenu tendenciju deljenja po bilo kom osnovu. Takav nagon nije zaobišao ni članove SPC, koji se po veri svojoj trebaju čuvati nagona, grešnih misli i činiti saborno jezgro čitave nacije.
Međutim, slučaj Artemija nije jedinstven u našoj crkvi.
Protiv njega i još tri osobe je u novembru 2013. godine Više tužilaštvo u Beogradu podiglo optužnicu da su oštetili fond Eparhije raško-prizrenske.
Pored monaha Artemija, istragom su bili obuhvaćeni vlasnik građevinskog preduzeća „Rade Neimar“ Predrag Subotički i Jelena Šubarević, kao i arhimandrit Simeon Vilovski za kojim je raspisana međunarodna poternica.
Protiv Vilovskog i Subotičkog istraga je pokrenuta još u februaru 2010. godine zbog sumnje da su malverzacijama oštetili fond Eparhije raško-prizrenske za oko 350.000 dinara.
Tužilaštvo je zahtevalo istragu zbog sumnje da su vladika Artemije kao episkop Eparhije raško-prizrenske, Vilovski kao njegov sekretar i ovlašćeni za zastupanje Eparhije, Subotički kao vlasnik eparhijskog centra „Rade Neimar“ i Šubarevićeva kao nadzorni organ od 2007. do kraja januara 2010. u Beogradu „prekoračenjem službenog položaja pribavili korist Subotičkom u iznosu od 1,5 miliona dinara“.
Vilovski nije bio dostupan srpskim pravosdunim organima pošto je grčki Aeropag (Vrhovni sud) odbio zahtev Srbije za njegovo izručenje, pisao je Mondo novembra prošle godine.
Ovakva optužnica bila je povod Sinodu SPC-a da mu oduzme zvanje episkopa Eparhije raško-prizrenske, visoke crkvene pozicije na kojoj je bio od 1991. godine kada je na tom mestu nasledio docnijeg patrijarha Pavla.
Raščinjeni episkop Artemije preminuo je krajem prošle godine od posledica koronavirusa.
Katakombe kao manastiri eparhije u egzilu
Eparhija raško-prizrenska u egzilu svoje verske obrede vrši u takozvanim katakombama, mnogobrojnim manastirima kojih ima po čitavoj Srbiji, regionu i zapravo po celom svetu. Jedna o tih katakombi nazvana je i po Haritonu Lukiću i nalazi se u Surduku.
U dvorištu katakombe Svetog Prepodobnomučenika Haritona Kosovoskog nalazi se i spomen ploča nad bunarom u koji su bačeni neidentifikovani Srbi od strane ustaša u Drugom svetskom ratu.
Rad ove eparhije zvanična Srpska pravoslavna crkva naziva jeresom i sektom, a tokom prošle godine zbog kršenja mera tokom pandemije koronavirusa dolazilo je i do intervencije policije koja je legitimisala okupljene vernike.
– Porazno je što ih je sektaški vezivao za sebe kao jedinog istinskog tumača vere, proglašavajući vremenom sve druge episkope Srpske Crkve, na čelu sa patrijarsima Pavlom i Irinejem, za jeretike, ili kako sam kaže: za ‘globaliste, ekumeniste, papiste’ i ‘mondijaliste’. Njihovo krštenje nije krštenje, njihovo rukopoloženje nije rukopoloženje, njihovo pričešće nije Pričešće, njihov blagoslov nije blagoslov, nego kletva na one koje ga primaju. Ovo naročito treba da imaju u vidu svi oni koji su u svojoj prostoti i naivnosti zavedeni njihovom obmanom i duhovnom prevarom, naročito zavedeni njime lakoverni monasi i monahinje, ali i vernici – navodilo se u saopštenju SPC.
Stradanje jeromonaha Stefana Purića
Te iste 1999. godine stradao je i jeromonah Stefan Purić. Njega su takođe kidnapovali pripadnici OVK, ali njegovo telo do danas nije pronađeno. O ovom slučaju svojevremeno je na svom Fejsbuku pisao i Sava Janjić, iguman manastira Visoki Dečani.
– Tih dana, neposredno po završetku rata preostali srpski civili, starci, žene i deca su se sklonili u manastir Budisavci i bila im je potrebna hrana. Otac Stefan je sa Vujadinom Vujevićem, nastavnikom iz sela izašao u nabavku hrane, verujući da mu se ništa neće dogoditi jer se prema nikome nije ogrešio i važio je kao nadaleko čestit čovek. Prema raspoloživim informacijama presreli su ga lokalni pripadnici OVК i potom njemu i bratu Vujadinu odsekli glavu sekirom u prisustvu više lica koji su posmatrali zločin. Njihova tela su bačena u neku od jama – napisao je iguman Sava Janjić.
Stefan Purić je zajedno sa učiteljem Vujadinom Vujevićem otet u selu Budisavci kraj Istoka, nedaleko od manastirskog zdanja.
Manastir Iverica: Mesto gde je zakopano 12 živih nevesta u venčanicama
Dodaj komentar