Znam koliko sam vas iznervirala u svom tekstu o načinu na koji sam zaprošena i tome šta mislim o braku. Pogodilo vas je i to što sam tetkinu mačku smestila u azil.

Znam da me mnogi osuđuju zbog mog “razmaženog” stava prema životu. Mnogi verovatno misle da sam hladna i bezosećajna “kučka” koja sebično misli isključivo na svoje emocije, ili, u češćem slučaju, te emocije uopšte i nema. I ne zameram im. Uvek je iz svoje kože lako o drugima donositi sudove, pretpostavljam da to i sama često radim.

Veza i brak

U svakom slučaju, odlučila sam da ga odbijem, to je bilo jedino rešenje. Veza mi je sasvim u redu, dok god je “neozbiljna” i “neobavezujuća”. Prosidba i brak su nešto sasvim drugo. Nešto od čega mi se, kao i od milion drugih stvari, kosa na glavi diže. Jednostavno nisam spremna da sebe tako do kraja sa nekim podelim. Pogotovo kada je taj neko toliko ludački u mene zaljubljen, kao on, i kada me, kao što mi je i sam rekao, voli “više nego što je ikoga na svetu voleo”.

zaprosena-mlada-vencanje
Pixabay.com

Uvek sam mislila, a i sada mislim, da su takve izjave nepotrebne, čak štetne i opterećujuće, iako mi, da ne lažem, na neki način prijaju i imponuju. Ali me isto tako i sputavaju i plaše. Zapravo, možda me i ne plaše, možda mi jednostavno nije zanimljivo ni inspirativno da budem sa nekim ko je spreman da mi tako bezuslovno celog sebe pokloni.

Nenormalni

Priznajem, kad malo pročeprkam po svom dosadašnjem životu, sećam se da sam i sama, u dva ili tri navrata, sebi dozvolila taj “luksuz” da nekoga zavolim, ili sam bar ja mislila da sam ga zavolela. I svi oni su bili potpuno jedinstveni i neponovljivi, ali su ipak imali tu zajedničku crtu što su bili “previše nenormalni” za ovaj svet i što, koliko god mi to bilo teško da priznam, nisu želeli da budu sa mnom. I što su me više odbijali, to sam ja više srljala, nasrtala i, na kraju, uvek posrtala. I posle svakoga od njih, mesecima nisam mogla sebi da dođem.

[fliiby]https://flii.by/file/iwhzmqxp5rs/[/fliiby]

Neko bi možda rekao da sam mazohista. Možda zaista i jesam, šta znam. Ali jednostavno mi se čini, tako je bar do sada bilo, da me privlače isključivo muškarci koje ne mogu da imam. I koji, pritom, nisu baš “u vinkli” sa ostatkom sveta. Zapravo me privlači ta njihova “poremećenost” i njihovo odbijanje, koliko god ovo nekome zvučalo šizofrenično. A bojim se da bi mi i takvi, kada uspem da ih osvojim, postali dosadni i suvišni.

Lutke i igračke

Poput one dece koja su u stanju da satima i danima plaču i vrište pred izlogom tražeći da im roditelji kupe lutku, a onda istoj toj lutki, kad je konačno dobiju, odšrafe ruke i glavu i bace je pod krevet. I mislim da to nije samo moj problem, možda uopšte i nije nikakav problem. Verujem da mnogi ljudi tako funkcionišu, ali se boje to da priznaju, kako bi u očima sveta važili za “normalne”.

idealan-muskarac
Pixabay.com

Ja nemam potrebu da se ostatku sveta dodvoravam, niti da na takav način budem “normalna”. Živim isključivo po svom dubokom unutrašnjem instinktu, i to je jedini način na koji umem da postojim. Jesam li srećna što sam baš takva? Verovatno nisam.

Ali ko je, uostalom, srećan? Oni koji godinama i decenijama žive u rutinskim brakovima kako ne bi ostali sami? Ne verujem. A i ne zanima me, trudim se da se drugima ne bavim. Ono što znam jeste da sam jedan takav, “normalan” život upravo odbila. Možda mi je i žao zbog toga. Ali drugačije, kao što rekoh, ne umem.

Pročitajte o iskustvima devojaka iz hotlajn centra

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here