Došla sam iz provincije u Novi Sad te davne 1996. godine. Bio je prelepa, pre bi se reklo palanka nego grad, prepun zelenila, kuća i nekog spokoja među ljudima. Kritikovali su ga da je usporen, da smo mi Vojvođani po temperamentu takvi, te smo uspavali i sam grad. Međutim, grad je bio ubrzan za moje poimanje. Provincijski način života na selu je tek bio spor.
Kako su godine prolazile, sve sam ga više osećala svojim. Sada u njemu živim punih dvadeset godina, više od pola života i smatram se domaćom sortom. No, Novi Sad je odavno prestao da biva ono što sam po dolasku zatekla.
Gotovo preko noći, u pojedinim delovima grada kuće su zamenile zgrade. Nicale su na sve strane brzinom svetlosti. Novi Sad je postao jedno od najvećih gradilišta u jugoistočnoj Evropi. Novi izraz lica grad je dobio nakon desetak godina rušenja, bušenja, dizanja prašine i rada mešalica na svakom koraku. Zgrade su izranjale kao iz vode. Kada se slegla prašina, dobili smo novi grad. Pojavila su se nova naselja puna betona i uskih ulica načičkanih automobilima. Nekadašnja palanka sada sve više podseća na veliki parking. Uporedo sa izmenom izgleda, sada mogu reći svog grada, menjala se i struktura stanovništva.
POVEZANO: Zašto je Mika Antić bio zaljubljen u Novi Sad?
Mnogo nas je došlo sa strane. To uopšte nije sporno, niti imam nešto protiv. Međutim, došao je svako ko je poželeo i mislio da će ga u gradu dočekati bolja budućnost. Prenaselili smo ga, užurbali, zagušili zgradama i automobilima, zagadili izduvnim gasovima, oteli mu zelene površine i mirne ulice pune kuća iz čijih dimnjaka je lenjo izlazio dim tokom zimskih meseci i podsećao na spokoj.
Oteli smo mu dušu? Mnogo puta sam se pitala da li je moj Novi Sad izgubio dušu, ili se ona samo sakrila iza svih tih kulisa i čeka momenat kada će nas iznenaditi i pokazati da je tu i da je oduvek bila, samo je mi nismo videli jer smo bili zaokupljeni jurnjavom, živeći gradski san čija java nas je dovela do sadašnjeg trenutka u kome se neki pitaju, gde je nekadašnji Novi Sad.
POVEZANO: Liman ili Detelinara?
Sretnem ga u centru među starim prelepim zdanjima, grajom i punim kafićima između kojih se pruža korzo i gde svako potajno želi da bude viđen ili vidi nekog poznatog. U Novom Sadu su ljudi jako povezani, i gotovo je nemoguće upoznati nekoga ko ne zna nekog tvog bar iz viđenja. Često prokomentarišem sa društvom da je ovaj grad u stvari jedno veliko selo…
U svom srcu, Novi Sad je ostao isti, ima istu energiju, vojvođanski šarm, lagani ritam…. izgleda kao da mu je za sve ovo gore navedeno SVE RAVNO.
Gordana Jankov Romić
Dodaj komentar