Kako je jedna Tamara u SAD pronašla Jugoslaviju: "Zatičem harmonikaša i ćevape s lukom"

Objava jedne Tamare na Tviteru mnoge je dirnula, a vodi nas u Sijetl, pravo pred bar po imenu „Sarajevo Lounge“.

Upravo taj natpis naveo je Podgoričanku da zaustavi taksi i uđe da vidi „svoj narod“.

Unutra ju je dočekala atmosfera koja podseća da Jugoslavija i dalje postoji, ali tamo negde, preko okeana, gde smo i dalje svi „naši“.

Prenosimo vam celu priču s Tamarinog profila.

Sumrak u Sijetlu, zima. Taksista me vozi kući sa sastanka. Ja, Crnogorka, u SAD-u sam već mjesec i nemam nikog svog. Onako umorna gledam okolo i vidim piše “Sarajevo Lounge”. Sarajevo??? Kažem mu “stop” i da me sačeka jer moram da uđem da vidim “moj narod”. On zbunjen, staje

— Tamara Pavićević (@TamaraPavPG) November 2, 2022

„Sumrak u Sijetlu, zima. Taksista me vozi kući sa sastanka. Ja, Crnogorka, u SAD-u sam već mjesec i nemam nikog svog. Onako umorna gledam okolo i vidim piše “Sarajevo Lounge”. Sarajevo??? Kažem mu “stop” i da me sačeka jer moram da uđem da vidim “moj narod”. On zbunjen, staje.

Vrata “Sarajevo Lounge” su kao u salunu, pa i ja upadam bučno kao kauboj i vidim da sam prekinula spremanje lokala za veče. Mladići i cure koji čiste pod i poliraju čaše za šankom me zbunjeno gledaju. Sva srećna pitam “Ima li o’đe našija?”. Bukvalno svi su mi poletjeli u zagrljaj.

Mladež koja radi u lokalu je iz Crne Gore, Srbije, Hrvatske i BiH. Sve naši! Sva srećna ispitujem ih odakle su tačno i pitam ima li još neko iz Ex Yu. Kažu gazda je iz Podgorice. Ja u nevjerici da je čovjek iz mog grada, kad on izlazi iz magacina i grli me jer je čuo razgovor.

Ispostavilo se da je iz Stare Varoši, bukvalno iz naselja do mog, i da čak znam u kojoj ulici mu je bila kuća. Iz Podgorice se preselio sa porodicom u Sarajevo pa je potom kao momak došao u Ameriku. Kako je svijet mali! Zovu me da dođem tu noć i ja im naravno obećam da ću doći.

Sva uzbuđena spremam se za izlazak i očekujem američki klub ali kad sam došla zatičem harmonikaša i ćevape s lukom i Ex Yu muziku devedesetih. “Raja” mi kaže da su zbog mene noćas napravili ex Yu veče, dok nas stalni gosti zbunjeno gledaju i ne shvataju da se sprema Balkan party.

Divno smo se proveli a bilo je i suza i nostalgije uz sevdalinke. Svaku noć dok sam bila tamo dolazila sam u “naš klub” i družila se sa ovim divnim ljudima iz bivše Juge koji su svi do jednog bliski i doživljavaju jedni druge kao porodicu što mi je posebno bilo drago.

Saznala sam da gazda lokala, moj Podgoričanin, zapošljava “našu djecu”, iz ex YU država, i da im pomaže da se snađu. Bila sam dirnuta time a i ponosna što je zadržao duh nekih lijepih vremena iz prošlosti koja su me vratila u doba Jugoslavije u kojoj sam rođena“.