Mladen Sekulović jedini je glumac Srbin koji je nagrađen Oskarom za svoje glumačko umeće, a njegov životni put je ne samo filmski već i jedna od retkih za koji se može reći da vas obuzme ponos što delite poreklo sa ovim čovekom.
Naime, njegov otac Petar odlazi u Čikago sa suprugom Mini, koja je bila Čehinja i radila je u tekstilsnoj industriji, iz rodnog mesta Podosoje kod Bileće i to „trbuhom za kruhom“. Nisu ni slutili da će to njegovom sinu omogućiti da postane svetska zveda.
Odlikovan u Srbiji
Sekulović je rođen je 27. marta 1912. godine a bio je nastariji od trojice braće. Srpski jezik govorio je od malih nogu i uvek je rado pričao o svojoj prošlosti i poreklu.
Srpska pravoslavna crkva nagradila ga je Ordenom Svetog Save, a predsednik Državne zajednice Srbije i Crne Gore Svetozar Marović odlikovao ga je 17. februara 2004. za izuzetno dugogodišnje lično ostvarenje u oblasti filmske umetnosti.
– Oduvek sam osećao duboku vezu sa svojim srpskim poreklom i stoga sam veoma dirnut i zahvalan. Imam sreću da sam primio mnoge počasti u životu, ali ova će zauvek bi ti posebna za mene. Ne mogu Vam se dovoljno zahvaliti. Uvek ću Vam bi ti zahvalan na Belom anđelu, kao i cela moja porodica – istakao je tada Mladen.
Često je spominjao je kako mu je otac radio težak posao u čeličani u Geriju, kao i on kasnije. A posebno ističe da je, i pored teškog rada, njegov otac osnovao najstarije pevačko društvo u Americi „Sokol Grupa – Branko Radičević”. Tako se mladi Mladen još u porodici, upoznao sa našom tradicijom i običajima.
Posle pozorišta je bio primećen
Malden napušta Geri i rad u čeličani 1934. godine i odlazi u Čikago. Tamo pohađa „Gudmenove škole” u okviru „Gudmen teatra”. Po savetu pozorišta, tada menja ime u Karl Malden, koje će postati čuveno u Holivudu. Nije imao dovoljno novca za školovanje, ali je ubrzo dobio stipendiju. Iako je nastupao u pozorištu 3 godine, ostao je bez posla i novca, pa je morao da se vrati. Međutim, već su ga bili zapazili američki pa i jugoslovenski listovi.
U Njujork dolazi 1937. godine i počinje da glumi u „Brodvej teatru”. Bio je kratko angažovan na radiju i dobio nezapaženu ulogu u svom prvom filmu „They Knew What They Wanted“.
Posle toga se pridružuje „Grup teatru”, gde se desio sudbinski susret sa rediteljem Elijem Kazanom, u čijim je filmovima kasnije stekao ogromnu popularnost. Učestvovao je u Drugom svetskom ratu i za to vreme dobio je malu ulogu, između ostalog, u predstavi „Truckline Cafe“, a igrao je sa tada nepoznatim Marlonom Brandom.
Veći rezultati u njegovoj karijeri počeli su 1950. godine kada je zaigrao u filmovima „The Gunfighter“ i „Halls of Montezuma“. Najveći uspeh je postigao glumeći u ostvarenjima režisera Elije Kazana.
Oskar za najbolju sporednu ulogu
A film „Tramvaj zvani želja“ (A Streetcar Named Desire) iz 1951. godine i uloga Harold Mičela mu donose „Oskara“ za najbolju sporednu mušku ulogu. Takođe, bio je nominovan za „Oskara“ za najbolju sporednu ulogu u filmu „Na dokovima Njujorka“ iz 1954. godine. U njemu je tumačio katoličkog sveštenika Berija, koji utiče na Terija Maloja (Marlon Brando) da svedoči protiv mafije.
Njegovi poznati filmovi su i: „Fear Strikes Out“ (1957), „Pollyanna“ (1960), „Jednooki Džek“ (One-Eyed Jacks 1961.), „Birdman of Alcatraz“ (1962), „Gypsy“ (1962), „How the West Was Won“ (1962), „The Cincinnati Kid“ (1965), „Paton“ (1970).
Veliku popularnost mu je donela TV serija „Ulice San Franciska“, koja se prikazivala od 1972. do 1977. godine. Glumio je poručnika Majka Stouna, a Majkl Daglas, koji se probio na glumačkoj sceni u ovoj seriji, tumačio je njegovog mlađeg partnera Stiva Kelera.
I u jugoslovenskoj kinematografiji je ostavio neizbrisiv trag
Pojavio se u filmu Gorana Paskaljevića „Suton“ iz 1982. godine. To je bila uloga srpskog imigranta u SAD, Marka Sekulovića, a snimano je na engleskom jeziku.
Povukao se sa filmske scene 1993. godine, a posle toga se pojavio kao glumac još samo jednom, u 14. epizodi serije „Zapadno krilo” 2000. godine, glumeći katoličkog sveštenika.
U glumačkoj industriji je bio više od šest decenija. Pet godina je bio predsednik Filmske akademije u Los Anđelesu, a osnovao je i umetničku biblioteku u Beverli Hilsu, koja je najveća u Americi.
Režirao je samo filma „Time Limit“ (1957), vezanog za Korejski rat, a pomagao je i u režiji ostvarenja „The Hanging Tree“ (1959), zbog bolesti pravog reditelja.
Mladen je u Holivudu bio izuzetno cenjen, a neki trač o njemu bilo je veoma teško čuti. Nagradu za životno delo Američkog glumačkog udruženja uručio mu je Majkl Daglas 11. novembra 2004. godine.
Sekulovića je bilo u skoro svakom njegovom filmu
Koristio je svaku priliku da spomene prezime Sekulović u holivudskim filmskim ostvarenjima. Tako u filmu „Paton“, u ulozi generala Omara Bredlija“ kaže jednom vojniku: „Dodaj mi taj šlem, Sekuloviću!“ U filmu „Dead Ringer“, kao policijski detektiv kaže drugom detektivu: „Daj mi moju kapu, Sekuloviću!“ Takođe, u njegovom filmu „Fear Strikes Out“, pojavljuje se bejzbolski skaut Sekulović.
Najpoznatiji primer toga je u TV seriji „Ulice San Franciska“, gde je zaposlio pomoćnika Sekulovića.
Karl Malden se oženio Monom Grinberg 1938. godine, koju je upoznao za vreme angažmana u „Gudmenovom teatru”. Bili su preko 70 godina zajedno, a dobili su i dve ćerke.
Napisao je knjigu-memoari „When do I start“ 1997. godine, uz pomoć svoje kćerke Karle. Mladen Sekulović umro je 1. jula 2009. u Los Anđelesu u 97. godini života, a u Uzun Mirkovom ulici pored Jugoslovenske kinoteke u Beogradu podignut mu je 2018. spomenik.
Izvor: stil.kurir.rs
Dodaj komentar