Miroslava Noćajac je 28-godišnja mama iz sela Nikinci kod Rume. Ona svakodnovno pomaže najugroženije porodice i penzionere u okolini Rume, ali i pojedince iz Odžaka, Šida, Beograda.
Ona ne traži opravdanje i ne gleda šta ne može. Već suprotno. Kaže da se i na biciklu može pomoći i da se, ukoliko to stvarno želimo, uvek može naći vreme za pomoć drugima.
A otkuda tolika želja i aktivna humanost ovoj mladoj ženi?
Miroslava je za Luftika portal ispričala da je prva osoba kojoj je pomogla bila zapravo njena poznanica, koja joj je došla lično i sa detetom u rukama tražila pomoć. Toj ženi je, kako je ispričala, muž bio na hemodijalizi, a imali su malo dete.
– Sudbinu tog deteta koje je ona nosila u rukama sam imala ja. Moj otac je bio jedan od bolesnika koji se najduže lečio na hemodijalizi u istoriji bolnice. Majka je obavljala sezonske i teške poslove da bi prehranila sestru i mene i oskudevali smo u svemu, jer je svaki dinar išao na očeve lekove – prisetila se Miroslava svog teškog detinjstva, nakon čega je pitanje o motivu izgubilo svaki smisao.
– Toj poznanici je muž brzo preminuo, ja sam nastavila da joj pomažem. Nakon toga sam počela i drugima da nudim i pružam pomoć i to je tako krenulo – dodala je ona.
– Teško je reći sa koliko porodica sam u kontaktu trenutno. Ne mogu svakog dana da pomažem svima. Idem nekakvim redom, ali tu sam kad je najpotrebnije. Otprilike je to oko 100-tinak porodica – rekla je Miroslava za Luftiku, nesvesno umanjujući impozatan broj familija kojima je ona jedina nada.
– Uglavnom su to ljudi iz okoline Rume, ali evo imam i jednu samohranu majku iz Odžaka, samohranog oca , pa majku sa četvoro dece iz Beograda kojoj moram svakodnevno slati pelene i ostalo šta treba. Muž ju je mnogo maltretirao, jedva je došla sebi i uspela da se skloni. Ima starih, bolesnih, koji ne mogu sami ni da ustanu, a sami žive. Ljudi mnogo teško žive i gladni su – priča ona u dahu.
– Kuvam, nosim namirnice, gledam da pomognem koliko mogu. Treba im pomoć i u sredstvima za higijenu, ali i popravka prozora i vrata na dotrajalim i urušenim kućama u kojima žive – rekla nam je Miroslava zamolivši da posebno istaknemo apel na firme koje bi mogle donirati makar polovna vrata i prozore, gips ploče i slično, jer su „uslovi u kojima ti ljudi žive nezamislivi“.
– Ja ne znam kako će oni ljudi na zimu sa malom decom. To su kartoni na prozorima. Pomoć ne da treba, nego je zaista neophodna – priča ona, pa se brzo dotiče ogreva.
– Jeste da je leto, ali i ono će brzo proći, a treba skupiti ogreva za zimu. Oni nemaju odakle to sami da obezbede – dodala je ona, prepričavajući nam kako na svom biciklu čak i drva za ogrev nosi onima koji je čekaju u hladnim i vlažnim kućama.
– Može se i na biciklu pomoći nekom, ali bilo bi dobro kada bi mi neko pomogao pa organizovao prevoz tog ogreva. Strahujem kako će na zimu – iskrena je ova mlada i humana žena.
– Kad me nazovu, a ja nemam, to je nateže. Ipak, nikad ne mogu da ih odbijem. Kažem biće, pa pokušam da se snađem, a ako se ne snađem, onda iz svog zamrzivača vadim i nosim – objašnjava Miroslava za naš portal onu, najtežu stranu posla u kom se čistog srca i iskrenih namera našla.
Sva sreća, pa je zamrzivač uvek pun. Miroslava je domaćica, nema posao, ali na selu su joj ruke uvek pune posla. Hrani svinje, piliće i kako kaže, kada je klanje, pola ide porodici, a pola onima kojima je najpotrebnije.
– Baš sam pre neki dan zaklala 30 pilića, 15 sam već podelila.
Posao kaže da nema, a iz priče sa njom primetili smo da ne pati mnogo zbog toga.
– Volela bih kad bih mogla da nastavim da se bavim humanitarnim radom, kada bih našla neki posao u toj oblasti. Tada bih bila najsrećnija – iskrena je Miroslava, koja na svu sreću danas ne oskudeva ni u čemu. Muž joj je zaposlen, bave se stočarstvom, imaju voćnjak, baštu. Kaže – ima svega.
Pitali smo je da li joj neko pomaže u organizaciji i dopremanju pomoći ka svim tim ljudima.
– Sama sam u ovome svemu. Kada bi bilo više donacija, potražila bih pomoć od nekoga, jer ne bih mogla sama. Tražila sam ja i do sad nekoliko žena da mi pomognu da preuzimaju namirnice, organizuju i sl. ali one su rekle „a kakve ja koristi imam o toga“. Posle toga nisam nikog više tražila – objasnila je.
Ova mlada žena je uspela da u svojoj lokalnoj zajednici podstakne i druge da se uključe u akciju.
Ona je organizovala tzv. uslovni obrok, koji donatori mogu uplatiti u nekoliko restorana.
Tu su restoran Kub S iz Rume, u Patrizanskoj ulici, zatim Gradska kafana, u Glavnoj ulici broj 134, takođe u Rumi. A tu je i pekara Složna braća, gde se može donirati džak brašna ili novac.
– Čorbica, šnicla, prilog za 250 dinara, pa to nema nigde. Skuplje je da napravimo. Ko može, neka uplati 250 dinara u ovim restoranima, mnogo dobrog će učiniti. Deca su gladna – apeluje Miroslava iz nemoći da svima obezbedi baš sve što im je neophodno.
– Moram da javno pomenem i naročito se zahvalim Saši Vidoviću, vlasniku pekare Hadžividović iz Rume. Mesecima mi pomažu, zahvalna sam im mnogo – rekla je ona.
Pitali smo je da li se obraćala opštinskim vlastima da joj pomognu bar u vidu prevoza, organizacije, skladištenja namirnica.
– Jesam, više puta i nisu mi izašli u susret. Ne mogu da shvatim zašto ne žele da pomognu. Ja nemam nikakvu korist od ovoga, to svi znaju ovde. Kao „ima Crveni krst“, pa dobro Crveni krst, ali oni poslednji obrok dele petkom. Šta će ta deca da jedu preko vikedna – pita se Miroslava, nemoćna da učini još više.
Predložili smo joj da registruje agenciju, da ozvaniči posao, na taj način bi mogla lakše da dođe do pomoći, fondova i sl.
– To je tačno i to bih jako volela. Ali sada mi za neke takse treba oko 10 hiljada da platim APR-u. Ja to ne mogu sad – iskrena je ona, dodajući da bi joj dobro došla i pomoć u vidu saveta kako da registruje agenciju, kako to sve funkcioniše, jer ne zna dovoljno o tome.
Na kraju, zaključuje – Neka ide svojim tokom. Nadam se da će vaš tekst pročitati ljudi koji mogu da pomognu, koji će se odazvati na ovaj, evo javni apel. Treba nam pomoć u hrani, pokućstvu, higijeni, ogrevu. Ako ima građevinskih firmi, stovarišta, koja bi mogla da pomognu da im se bar zamene vrata i prozori, da se podupru zidovi… To bi mnogo značilo.
Portal Luftika vas ovom prilikom poziva da pomognete ovu humanitarnu akciju koju je pokrenula hrabra i mlada žena velikog srca.
Sve informacije potražite na Miroslavinom FB profilu ili u grupi koju je osnovala – Obrok za druga Ruma.
One koji budu slali pomoć, Miroslava zamoljava da plate poštarinu.
– Ne rade to ljudi namerno, nekad prosto zaborave, ali na mesečnom nivou imam ponekad tolike troškove, da se plašim da ako bude više slanja neću moći sve da pokrijem i prihvatim – rekla je Miroslava pomalo stidljivo, na kraju razgovora.
Budimo humani i pomozimo koliko možemo.
Dodaj komentar