Milorad Pavić je bio jedan od prvih predstavnika postmodernizma, književni inovator, erudita i kosmopolita. Iza sebe je ostavio čitav jedan književni svet. Ako se zadubimo u njegov obiman književni opus naićićemo na čudesne kolaže ispletene na postmodernističkoj ideji o rastakanju svih poznatih formi.

Pavić tvori sopstvene maštarije, koristeći kao osnovu legendarne ili istorijske priče, slaže ih na nov način i tako nastaju bujni svetovi u kojima cvetaju ljubav, strast, mistika, večnost, smrt.

Ideja smrti prepliće se sa ljubavlju i večnošću. Pavić idejom smrti objašnjava koncept vreme-prostor ali smrt je i jedna od osnovnih istina na kojoj se zasniva život.

„Običan, najobičniji prozor (drveni krst sa bravom u sredini) ali objašnjenje vremena i prostora. Dve večnosti (jedna od Boga, jedna od Đavola), kao dve letve prozora. Vreme gde se vreme i večnost seku bilo je označeno ručicom. I tu je ležala tajna, ili ključ života, tu se, u preseku vremena i večnosti, nalazio sadašnji trenutak, gde jedino ima života, jer se u tom preseku vreme zaustavlja. Moglo se, dakle, zaključiti, da na pitanje, odakle dolazi vreme?, odgovor glasi: vreme dolazi od smrti. Jer, dokle god bude smrti biće i vremena. Kad nestane smrti neće više biti ni vremena. Smrt dakle, kao pauk, ispreda naše vreme. Jer, ako je život tamo, gde vreme stoji, zaustavljeno u trenutku sadašnjosti, onda je smrt u oblasti gde vreme teče. Znači, vreme teče kroz smrt i zaustavlja se u životu.“

„Čovek je kao brodski kompas: vrti se u krug oko svoje ose, i vidi sve četiri strane sveta u tom okretanju, ali ne vidi ništa iznad i ispod sebe. A upravo to su dve stvari do kojih mu je stalo i o kojima hoće da zna: ljubav ispod njega, i smrt nad njime.“

„Ljudski život je čudna trka: cilj nije na kraju, nego na sredini staze; trčiš, i možda si već odavno prošao kroz cilj, a ne znaš, nisi ni primetio kad, i nećeš nikad ni primetiti kada. I zato trčiš i dalje.“

„Ničega tajanstvenog, nažalost, nema na svetu. Svet nije pun tajni, svet je pun ušiju koje pište. Čitava priča može da stane u pucanj biča. Jedino što je ljudima mog zanata dato da znaju nešto više nego obični smrtnici.”

„Smrt može da te čeka u zasedi vekovima pre no što si rođen, a može i da se vrati po tebe, da ti krene u susret iz najdalje budićnosti. Neko koga ne poznaješ i nećeš nikada videti može da napujdi svoju smrt na tebe kap lovačkog psa, na jarebicu i da je pošalje da te ulovi sa nasagledivog rastojanja.“

„Kada bacimo pogled na svoje srce vidimo ga kakvo je u tom trenutku. Kada se zagledamo u svoju dušu, vidimo je kakva je bila pre mnogo hiljada godina, a ne kakva je sad, jer toliko treba da nam pogled stigne do duše i da je osmotri, to jest, toliko vremena treba da svetlost duše stige do našeg inutrašnjeg oka i da ga obasja.“

„Kao što je svaki čovek nećije dete, tako je neminovno svaki čovek i nečija smrt, Kao što su nečiji životi ponovio ovaploćujući se u tebe, tako će se u tebi reinkarnirati i ovaplotiti nečija smrt. To znači da će se taj nasleđeni život i ta nasleđena smrt venčati u tebi kao drugi otac i majka.“

„Moljac je duboko gore pod zidom. I primetan je samo zato što se kreće. Moljac ne zna da zid nije nebo, jedino mi to znamo ali on ne zna da mi to znamo, ne zna ni da postojimo. Jedini način da mu saopštimo svoje prostoanje je ako ga ubijemo. Zamislite sada da postoji neko ko zna , dok mi ovo znamo o moljcu, isto to o nama. Neko ko naše nebo ima kao svoju tavanicu. Neko ko nije u stanju da nam se približi i da nam da do znanja da postoji, sem na jedan način, ubijajući Znas. Kad god neko umre to znači da je neko nepoznat nešto važno hteo da nam kaže. Svaka smrt je u stvari reč. A sve naše smrti su jedno veliko napročitano pismo.“

Najbolji citati Mome Kapora

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here