Folklorci sa ponosom govore da im je njihov KUD kao druga kuća. To svojim primerom pokazuje i Milentije Gicić (74), koji aktivno igra folklor od drugog razreda osnovne škole.
Nedavno je došao iz Amerike kako bi u postavci veterana učestvovao na završnom godišnjem koncertu kragujevačkog “Abraševića”, piše Nova.rs.
Vitalan, nasmejan i pre svega razigran, Milentije je na sceni igrao s mladalačkim žarom i energijom, iako je već zagazio u osmu deceniju. Zadovoljno kaže da scena briše godine i da svoju vitalnost duguje upravo folkloru, koji nikada nije napustio.
Ljubav prema narodnoj igri i svemu onome što prati folklor, Milentije definiše jednom rečenicom – “To je moj život”.
Milentije, u Kragujevcu i celoj Šumadiji poznatiji kao Gica, decenijama je radio kao koreograf i instruktor folklora u KUD-u “Zastava” i “Kolonija”. Pre desetak godina, život ga je odveo u Ameriku, ali i tamo radi svoj posao iz snova. Vodi dva srpska folklorna društva, u Klivlendu i u gradiću Akron.
Među polaznicima su mu deca srpskog porekla, ali kaže da dolaze i njihovi prijatelji drugih nacionalnosti, pa mu je, opisuje on, milina kada vidi kolo mladih, različitih boja i nacija.
Brojne generacije Kragujevčana prošle su kroz njegovu školu. Zbog posvećenosti i ljubavi prema folkloru, Milentije je stekao ugled gradske legende, pa danas gotovo da nema firme ni preduzeća u Kragujevcu, gde se neće naći bar jedna osoba koja će s ponosom reći da je Moravac učila od čuvenog Gice.
Na pitanje šta je to što je toliko magično u folkloru, kaže da ne može da pronađe prave reči i da osećaj zadovoljstva na sceni, mogu da razumeju samo oni koji su to iskusili bar jednom u životu.
– Ja se i danas, svaki put kada izađem pred publiku naježim od sreće i od neke radosti. Eto takav je osećaj, opisuje iskusni Milentije svoju pozitivnu tremu i otkriva da ona i dalje postoji iako aktivno igra duže od šest decenija.
Druga kuća
Folklor nije samo igranje na sceni, već sve ono što prethodi koncertu – probe, druženja, putovanja, festivali… nabraja Milentije i dodaje da je upravo to draž te zajednice, koja funkcioniše kao porodica.
Objašnjava da su među decom stvorena neraskidiva prijateljstva koja traju i danas, da su dobri đaci pokazivali školsko gradivo onim malo lošijima, naučili su da dele sve što imaju, rađale su se ljubavi, sklopljeni brojni brakovi, kumstva…
Ponosno kaže da ga raduje saznanje što su svi njegovi nekadašnji učenici postali dobri ljudi, bez obzira na to da li su završli fakultete ili zanate.
Međutim, pomalo je razočaran što među mladima sada opada interesovanje za folklor i priseća se da se u KUD-ovima koje je vodio, svojevremeno za audiciju prijavljivalo po 350 dece u jednoj generaciji.
Taj istinski zaljubljenik u folklor, kaže da i danas, kao veliku dragocenost, čuva svoju člansku kartu iz “Abaševića” iz 1965. godine sa rednim brojem 14.
Na kraju zaključuje da je zahvljujući folkloru ostao mlad u duši i našalio se da ne može ni da ostari, kada su oko njega uvek pesma, igra, šala, veselje i mladost puna optimizma.
Izvor: Nova.rs
Deka Vidoje (100) sam seče drva, ne priznaje da je star, a dan počinje čašicom rakije
Dodaj komentar