Milan Grahovac: „Sramota je biti lopov, a ne nizak“

Nekolicina ga se seća iz učešća u Velikom bratu. Omladina ga je zapazila u klubu Muzej, gde je domaćin. Većina ga zna kao sugrađanina, “malog čiku” iz prolaza.

Milan Grahovac je Somborac, koji živi u Novom Sadu. Predsednik je Pokreta malih ljudi Srbije. On je prvi predstavnik Srbije na Svetskim igrama osoba izrazito niskog rasta. Našu zemlju  “zadužio” je sa čak šest medalja. Student je prava i stipendista upešne kompanije u Kaću. Nerviraju ga nepravda, diskriminacija i starlete.

Šta bi izdvojio kao glavni cilj Pokreta malih ljudi Srbije, na čijem si čelu?

Glavni cilj je da smanjimo diskriminaciju i predstavimo se u dobrom svetlu. Da nas ljudi ne gledaju kao čudake, već kao uspešne i  vredne pojedince. Cilj je da podržimo sve nama slične, da se posvete obrazovanju, sportu i vode normalne živote. Želimo da pružimo podršku roditeljima dece niskog rasta. Njima je teško, koliko i njihovoj deci. Oni do sad nisu imali gde da se obrate za savet, informaciju.  Sada je to naš zadatak.

Koliko osoba niskog rasta živi u Novom Sadu?

Mislim da nas je oko desetak. Najmlađa se zove Irina i ima 2,5 godine. Nažalost, još uvek ne postoje zvanični podaci o broju ljudi niskog rasta u Srbiji. Jedan od zadataka našeg Pokreta je da napravi takvu evidenciju.

Kako bi opisao život u svetu koji je skrojen po meri osoba tipične visine?

Vremenom se navikneš na poglede, radoznalost i pažnju. Na problem nailazim svuda. Kada treba da uđem u autobus, da podignem novac s bankomata, šalteri… Nažalost, toliko je toga što predstavlja neporemostivu barijeru, a što bi malim naporom institucija i vlasti moglo biti sređeno. Diskriminacija postoji na svim nivoima. Mi smo diskiriminisani i na običnom testu za vožnju. Ne možemo da dobijemo vozačku dozvolu, iako je automobil potpuno prilagođen našim potrebama. Današnja politika zapošljavanja je takva, da se svaka različitost smatra nepogodnom. Mogao bih do sutra o ovome…

Sigurno si prolazio kroz teške periode tokom odrastanja. Možeš li nam opisati detinjstvo?

Najteži trenutak je svakako bio polazak u školu. Za ostalu decu bio sam pravo malo čudo, a sebi sam bio isti kao oni. Oduvek sam bio svestan svojih karakterih i intelektualnih kvaliteta, pa me je mnogo pogađala negativna kategorizacija i to da “nisam isti”. To sa drugarima iz škole nije dugo trajalo. Vrlo brzo su me prihvatili, pa i izabrali za predsednika razreda. Upoznali su me i znali koliko sam pravičan, istinoljubiv i  koliki sam borac.

Kako bi ocenio odnos gradskih vlasti prema  ljudima niskog rasta?

Mogli bi, za početak, da reše arhitektonske barijere, a onda i da više ulažu u stipendije, obrazovanje i sport osoba izrazito niskog rasta.  Malo je poznato da je ovaj grad dao nekoliko paraolimpijaca. Novi Sad je kandidat za domaćina prvih Evropskih igara osoba izrazito niskog rasta 2019. godine.  Ukoliko bude ozbiljne namere vlasti, ulaganja i pravog aktivizma, velike su šanse da ugostimo preko 200 sportista iz čitave Evrope.

Mnogo si putovao, posetio svetske i evropske metropole. Kakvo iskustvo imaš sa Novosađinama?

Pozitivno! Kao  i svuda, pa tako i ovde ima raznih situacija, ali to je moja realnost. Često čujem decu kako u prolazu govore majci “vidi, mali čika”, a onda ih mama ućutkuje. Nema potrebe za tim. Deca su iskrena i ne govore to iz zle namere. Novosađani su super. Zaista je lepo živeti ovde, gde su svi dobrodošli. Novi Sad je za mene grad kulture i pravi domaćinski grad.

Vrlo si praćen na društvenim mrežama. Da li na Fejsbuk i Tviter gledas kao na posao ili zadovoljstvo?

Popularnost na društvenim mrežama je slučajna. Zaista to nisam imao u planu. Mnogo ljudi me je “zapratilo na fejsu” kada sam se pojavio u Velikom bratu, a Tviter je moja omiljena mreža. Na Tviter sam se “navukao”. Pored toga, on mi je bio od velike pomoći kada sam skupljao sredstva za odlazak na takmičenja. Tviteraši su se uključili i pomogli. Oni su posebna kategorija ljudi, obožavam ih.

U srećnoj si vezi, zaljubljen i zadovoljan. Kako ste se upoznali?

Preko društvenih mreža (smeh). Mi na fejsbuku imamo grupu  koja se zove Familija, a čiji su članovi osobe niskog rasta iz celog regiona. Eto tako sam je upoznao, poslao joj zahtev za prijateljstvo, počeli smo da se dopisujemo i sada se držimo za ruke srećni i ponosni (smeh).  Milica je iz Leskovca i čini me srećnim.

Dalji planovi i ambicije?