Mia Kuzmanović iz Novog Sada je poslednjih mesec i po dana posvetila pomoći svojim sugrađanima, koji zbog vanrednih mera u državi nisu bili u prilici da izlaze iz svojih domova i obave nabavku osnovnih životnih namirnica.
Na početku epidemije društvene mreže su bile pretrpane fotografijama volontera koji obilaze stare i bolesne, dok Mia svoj humanitarni rad obavlja bez lične promocije.
Kada je nevidljivi neprijatelj okovao Srbiju, a mnogi su se ušuškali u bezbednost svojih domova, a ulice su bile prazne, iako uplašena, išla je ka onima kojima je pomoć bila najpotrebnija, piše Aleksandar Jovanović za portal Moj Novi Sad.
Novosađanka Mia Kuzmanović već nekoliko godina vodi brigu o svojoj drugarici koja je obolela od multiple skleroze. Radeći to savladala je plemeniti poziv kućne nege koji podrazumeva brigu o bolesnima, iznemoglima i invalidima u njihovom domu.
Kada je proglašeno vanredno stanje i kada su uvedene višednevne zabrane kretanja, nesebično je odlučila da pomogne i najstarijim sugrađanima.
– U zgradi u kojoj živi prijateljica u Rumenačkoj ulici ima dosta ljudi koji su u penziji. Nekima su deca u inostranstvu ili su u drugom gradu, pa je bilo normalno da im pomognem u nabavci. Jednom sam čak srela starijeg gospodina na ulici usred bela dana, a bilo je jasno da ne bi smeo biti napolju jer rizikuje da ga kazne. Zamolila sam ga da se vrati kući i uzela mu spisak za namirnice. Nažalost, mnogi ne shvataju da osobe koje imaju preko 65 godina jesu i te kako aktivne, i to što su zatvoreni u stanu im psihički izuzetno teško pada. Upoznala sam divne osobe za ovih četrdesetak dana. Neki su u karijeri bili učitelji, neki majstori, a neko je radni vek proveo u ugostiteljstvu – kaže Mia.
Iako kupovinu obavlja jednom ili dva puta nedeljno i ne zadržava se dugo pred njihovim vratima, uvek joj se obraduju jer nikad nije neraspoložena.
– Uglavnom kupujem hranu, lekove, hemiju, a desilo se da me je neko zamolio da mu naručim knjigu preko interneta. Ljudi su već željni pažnje, društva i druženja. U znak zahvalnosti dobijem slatkiše, neko mi je poklonio i cveće, a za Uskrs sam dobila čokoladnog zeca – priča naša sagovornica.
Pored stambene zajednice u Rumenačkoj jednom nedeljno obilazi i stariji bračni par koji živi u ulici Maksima Gorkog. Pošto ne vozi, taj dan peške pređe i petnaestak kilometara dok stigne od jedne lokacije do druge, usput obavljajući kupovinu. Nositi kese sa robom u rukavicama i sa maskom na licu tada predstavlja veliki napor. Mada su ponudili da joj kupe bicikl, Mia je odbila.
Kada su vlasti najavili višednevne zabrane kretanja, svi su se neprijatno iznenadili. Za njenu drugaricu obolelu od multiple skleroze to je predstavljalo poseban problem.
– Nismo znale šta da radimo. Ako se ne varam, mislim da sam se prvo obratila Gradskom štabu za vanredne situacije, ali nisu mi pružili neophodne informacije. Onda sam uputila pismo na adresu nekoliko ministarstava, ali nisam dobila odgovor. Konsultovala sam se i sa Brankom Dimitrijević, koja je životni vek posvetila nezi najugroženijih osoba, ali nismo našli rešenje. Nažalost, prijateljica je taj jedan vikend provela sama. Kada je sledeće nedelje objavljeno da se možemo prijaviti preko E-uprave i zatražiti dozvole za kretanje, svima nam je laknulo. Kroz nekoliko dana Centar za socijalni rad je proverio dokumentaciju koju sam poslala i dobila sam dozvolu – objašnjava Kuzmanović.
Međutim, Novosađanka se susrela sa novom poteškoćom. Izaći na puste ulice tokom policijskog časa, pokazao se kao poseban izazov.
– Prvi put je bilo strašno jer je grad bio sablasno prazan. Bojala sam se i da će me policija uhapsiti jer možda papirologija nije u redu, ali prilikom legitimisanja nije bilo problema. Kasnije sam se navikla i bilo mi je lakše – priseća se Mia.
Mia kaže da očigledno niko nije pomislio koliki problem zabrana kretanja može predstavljati ljudima kojima je neophodna kućna nega.
– Ima pacijenata koje treba dva puta dnevno nahraniti, okrenuti u krevetu i zameniti im pelene. Te osobe imaju svoj ritam i navike i to treba poštovati. Srećom, sada i tokom policijskog časa možemo pomoći tim ljudima – kaže Kuzmanović.
Iako je često hvale, Mia odbija da se eksponira onim što radi. Smatra da humanitarni rad ne sme postati pomodarstvo, već ga treba obavljati iz srca i bez lične promocije.
Kao i mnogi u Srbiji ni ona nema stalni posao već radi honorarno, plaća kiriju i traži svoje mesto ispod neba.
– Uvek možete naći vremena da pomognete drugom ljudskom biću. Smatram da nije dovoljno biti human samo tokom vanrednog stanja zbog pandemije, nego i u redovnim okolnostima treba da obratite pažnju na starije i bolesne. Pomoć je potrebna mogima – zaključuje Mia Kuzmanović.
Dodaj komentar