Balkan Magazin

Mesud obnovio pravoslavnu crkvu u čast prijatelja od kojih ga je odvojio rat

mesud-keranovic-2
Foto: Tamburić Dušan/Facebook/Niste Znali

Dvostruka provincija Bosna je istovremeno ram za sliku o tragičnoj sudbini i sveta i čoveka u njemu. Ona je kao krvavi čvor civilizacija, nicala u senci džamija iz Stambola, pravoslavnih bogomolja i katedrala iz Beča.

Na takvim mestima se uvek teško živi, manje vidi i sve skuplje plaća. Tu se povijenom glavom veličina i mera ljudi otkriva dužinom njihovih senki. I život se odvija u odlomcima, jer je stvarnost sastavljena od krhotina.

Desi se ponekad da poput zalutalog metka, ispod kore svakodnevnice, bljesne svetlost. Mesud Keranović, po veroispovesti musliman, obnovio je srpsku pravoslavnu crkvu u selu Osredak kod Cazina u Bosni i Hercegovini.

U ovom selu pre rata živeli su Bošnjaci i Srbi. Vremenom su se svi stanovnici srpske nacionalnosti raselili. Za sobom su ostavili crkvu i groblje, koje je bilo u sve gorem stanju. Poslednjih godina crkvu i groblje renovira i održava muslimanska porodica.

Mesud, njegova supruga i sinovi proteklih godina svaki slobodan trenutak su koristili za obnovu crkve. Nekada je Mesud radio na građevini i odatle potiče njegovo iskustvo, ali kaže kako ga je volja da renovira ovu crkvu podstakla da nauči i neke poslove koje nije ranije znao.

U trenutku kada je krenula obnova, crkva je bila na korak do rušenja, priseća se Mesud. Napukli zidovi stare crkve ubrzo su skroz popucali i gotovo se razdvojili. Sada je međutim, situacija znatno drugačija.

– Živim ovde više od 40 godina i moji prijatelji, pre sveg zla što je bilo, rat i to što nas je snašlo, više nisu tu, pa dođu ovde, stojimo, pričamo… A iza stoji ruševina, a to je ipak njihova svetinja – priča Mesud Keranović.

Razumevanje meštana je nažalost izostalo, ali na Mesudovu sreću, sinovi mu studiraju građevinu pa su puni ideja koje koriste projektu.

Pored sinova, najveći oslonac mu je i supruga Fatima, kojoj nije bilo teško da se, osim što donosi ručak i verno bodri supruga, prihvati i težih fizičkih poslova. Tako je jednom priliku pomagala čak i oko podizanja crepa.

Kada se radi o njegovim komšijama iz detinjstva, Srbima, situacija je drugačija. Iako već godinama ne žive u selu, često ga obilaze. Njihove posete obeležavaju razgovori kraj ove crkve, pored koje je i razrušeno groblje. Ova tužna slika, između ostalog bila je okidač koji je kod Mesuda probudio volju za delanjem. Kako kaže nije mu prijatno da sa njima priča kraj ruševine, koja je njihova svetinja.

Kako se radi o obnovi pravoslavnog objekta, logično je očekivati podršku crkve. Ali, ona je i ovoga puta izostala.

– Crkva nam nije ništa donirala, uglavnom su to samo donacije ljudi koji su odrastali ovde, a sada žive negde daleko na primer u Australiji, Kanadi… Jedino nam je Vlada pomogla jednokratnom donacijom u iznosu od 5.000 maraka, odmah posle toga dolazila je da pomno prati trošenje tog novca – naglašava Keranović.

Čovek koji je pokrenuo dirljivu priču dodaje da su se svi žitelji sela nekada zajedno tu igrali kao deca, bez podela. I žali što ih je rat podelio. Ali, nada se da je sa tim gotovo, i da će ljudi ubuduće biti ujedinjeni u dobrim i plemenitim delima, poput obnove ove crkve.

Crkva-cazine-mesud
Printscreen/Youtube/Al Jazeera Balkans

Priča ovog dobrog, velikog čoveka i njegove porodice nam kazuje da sve ono što iznedri priroda, a u šta istorija poseje seme zla, mržnje i inata – ne može ni sebi ni drugima doneti dobro. Obeležena je ona i saznanjem da je neki bolji, lepši i tolerantniji svet i život ipak moguć – jedini uslov je, biti i ostati čovek.

Izvor: Facebook/Niste Znali

Nina je donirala bubreg, Anđela kožu, a njihov čin je podsetnik šta znači biti čovek

Stefan Savkić

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

PARTNERI SAJTA


87 Shares
Share via
Copy link