Bila mi je 21 godina. Bio je divan, sunčan septembarski dan.
Saobraćajni udes 24. septembra 1980. godine je na tren zaustavio moj život, a sigurno promenio mnoge.
Usledila je borba za pronalaženje: “Ko sam ja sada i ko mogu biti?”
Bilo je kompleksnih operacija, bolova, loših hirurških odluka u Beogradu… ali nekako, nikada nisam utonula u depresiju ili gorčinu žala za izgubljenim.
Nisam dala sebi vremena za to. Borila sam se za život.
Otišla sam prvo u Rusiju. Nove operacije kičme.
Nepokretne nogice koje sam gledala iz daljine, glavom zarobljenom u bolnički jastuk, prava ko motka.
Mislila sam: “Baš sam dugačka. Da sam niža, da li bih se brže oporavila?” Šašavo.
U tako drastičnim situacijama šašave ideje često padaju na pamet.
I neverovatno lucidan humor. Nalazila sam tračak svetla u svakom momentu, tragajući za promenjenim smislom života.
Našla sam nedavno blokčić u koji sam, prvo jutro posle operacije, nakon prvog buđenja, zapisala:
“Moskva; 67. Bolnica; Soba 39. U ovom mom sobnom kadru od prozora uokvirenog zavesama mraza, sa cvećem u podnožju, najveći deo poklanjam nebu i pticama.
Neobičan sklop boja. Čudna dinamika svakog novog zamaha krila neke druge ptice. Sve što daje život mom okamenjenom oknu.
I sneg pada. Sitan i gust. Sve je pomalo nerealno.
Osećam: lebdim. Još uvek je sreda. Još uvek je Moskva.
A baš sada sam proživela kako šetam kroz luku do čamca. Drži me za ruku. Reka Sava. Lep je. Lep je moj san.”
View this post on Instagram
Usledile su godine rehabilitacije u Moskvi i na Krimu.
Imala sam podršku divnih prijatelja i kolega, pisma puna ljubavi moje divne publike.
Nekako sam se uvek smešila i bila sretna. Mnogima je izgledalo neverovatno, ali bilo je tako.
Baš ispunjena srećom, usred pustoši belih ruskih bolničkih soba i hodnika.
Potom je usledio povratak u domovinu, rehabilitacija u Mladenovcu, pa put u Kinu u potrazi za potpunim ozdravljenjem.
U Kini nisam sasvim prohodala, ali sam doživela najlepše trenutke mog života.
Upoznala sam Vladicu, zavoleli smo se, venčali, dobili našeg sina Midu. Moja najveća radost!
Kinu zato zauvek doživljavam kao drugu kolevku, sledeća luka nam je postao Novi Zeland, a sada je Australija.
Svet je tako mali, ali ako nastavim da pričam, biće stota stranica ovog teksta, dok trepnete.
Već godinama mnogi od mene traže da napišem knjigu.
Evo, upravo je sada i pišem…
Izvor: Nedeljnik
Dodaj komentar