Tokom Drugog svetskog rata Wojciech Narebski i njegovi poljski saborci morali su podizati teške sanduke s municijom, jedan za drugim. Srećom po njih, među vojnicima je bio i jedan s nadljudskom snagom. Desetar Wojtek, sirijski smeđi medved.
„Kada je video da se mučimo, pohitao bi u pomoć. Zgrabio bi sanduk i utovario ga u kamion“, pripoveda danas 93-godišnji Narebski, u ratu vojnik 22. topničke logističke jedinice.
Ali težak je to posao, čak i za medveda. Kada se umorio, Wojtek bi samo naslagao jedan sanduk na drugi.
„Nama je i to bilo od velike pomoći jer ih barem nismo morali podizati sa zemlje“, seća se ratni veteran koji je dve i po godine proveo s dobroćudnim divom kojeg je smatrao bratom.
„Naravno da je dobio nagradu. Med, marmeladu. To mu je bilo najdraže“.
Wojtek je voleo popiti i pivo, tuširati se, maziti se sa svojim timariteljem i rvati sa saborcima.
Kada je protivnik izgubio, Wojteku bi bilo žao pa ga je polizao po licu.
Ova neverovatna, ali istinita priča počela je kada su poljski vojnici u Persiji pronašli usamljeno mladunče medveda. S njima je putovao kroz Irak, Siriju, Palestinu, Egipat, Italiju i sve do Britanije. Putem je izrastao u diva od 220 kilograma.
Sada će njegov život biti pretočen u animirani film.
Britansko-poljski filmaši nadaju se da će „Medved zvani Wojtek“ biti završen za 75. godišnjicu Dana pobjede, 2020.
Producent Iain Harvey priznaje da je bio skeptičan kada mu je animator Iain Gardner prvi put došao s idejom.
„Iskreno, pomislio sam da je malo previše popio“, kaže Harvey.
Stvarna bajka
„Ali kasnije sam vidio da je priča gotovo kao bajka, ali je istinita i dobro dokumentovana i budi mnogo emocija“, rekao je producent.
Ponekad je istina, međutim, i čudnija od fikcije.
Wojtek je imao svoju vojnu knjižicu, primao je platu, obroke i imao je čin. Bilo je to nužno kako bi sa svojim ratnim drugovima mogao isploviti iz Egipta za Italiju.
„Lučke vlasti nam rade probleme zbog medveda i majmuna“, kaže upis iz 1944. u dnevniku jedinice.
„Dobili su dopuštenje za ukrcavanje tek nakon intervencije visoke britanske komande u Kairu“.
Da, bio je tamo i majmun.
U stvari bilo je tamo stotine neljudskih lica, kaže Krystyna Ivell, koja je tada bila među poljskim ratnim izbeglicama na Bliskom istoku.
„Nemate mamu, nemate tatu, braću, sestre, sami ste, možda ćete umreti i naravno da ćete pronaći nekoga koga ćete voleti“.
Ona je napisala knjigu „Wojtekov album“, posvećenu njegovom životu među poljskom vojskom i izbeglicama.
„Psi lutalice. Lisice. Konji. Svako je želeo ljubimca. Sećam se tipa koji je imao lasicu čija je glava virila iz njegove kaki košulje“, ispričala je.
Poljska duša
Posebno kod Wojteka je, smatra Narebski, bilo to što je on, čini se verovao da je čovek.
„Odrastajući među ljudima poprimio je ljudske osobine. U medveđem telu bila je poljska duša„, kazao je Narebski.
Seća se kako je jednom u Italiji, uz jadransku obalu, desetar Wojtek odjurio u more i pritom užasnuo civile na plaži.
„Oni su umirali od straha, a on na njih uopšte nije obraćao pažnju. Bilo mu je vruće, malo je zaplivao, otresao se i vratio natrag“.
Wojtek je nakon rata završio u edinburškom zoološkom vrtu, gdje je i uginuo 1963.
BBC je tada objavio vest o smrti „slavnog poljskog vojnika“.
Dodaj komentar