Devojka me je zamolila da objavim na svojoj stranici njenu želju da budućoj maturantkinji pokloni svoju matursku haljinu i cipelice. Navela je da je samo jednom nošeno i da bi volela da se jave devojke čiji roditelji nemaju novac.
I ja sam to podelila.
A onda mi je njih dvoje poslalo poruku u kojoj su napisali “Zar ne bi trebalo da maturska haljina bude nova, samo svoja, nijednom nošena?“
„Ne bi trebalo“, odgovorila sam.
Ima porodica koje žive u golemom siromaštvu. Teško čoveku da poveruje da to još postoji.
Sijalica ne svetli odavno. Mrak u kući. Loži se vatra u smederevcu samo kad se dovuku grane iz šume. Dete piše u jednoj svesci dva predmeta. Srpski na kockice. Do kuće ima 8 kilometara u čizmama na koje flekica nema gde da se zalepi. Samo reckav đon pun blata kad navali kiša. Majka nema nikakvu haljinu koju bi prepravila za svoju ćerku. Odavno nosi samo štrikani džemper i pantalone. Šišaju se međusobno starim makazama iz gornje fioke kredenca. Jednom ih majka turala pod grlo, da deca ne vide. One noći kad je muž otišao da zaradi negde. Negde ga pojelo. Nikad nije iz negde došao.
Ćerki se bliži matura. Volela bi da ide, ali nema šta da obuče.
Ima porodica koje imaju petoro dece, i ne mogu da priušte ćerki novu haljinu za maturu.
Ima onih kojima nije važno, jer ne bi ni trebalo, da li je haljina nova ili jednom nošena.
Zašto bi devojka morala da ima nenošeno, novo, samo svoje?
Zašto bi se osećala manje lepom u tuđoj haljini?
Zašto ne bi mogla iz čizama u cipelice? Iovako je Pepeljuga.
Zašto bi ostajala kod kuće kad može u nečijoj haljini na maturu?
Kad je matursko veče postalo stvar prestiža, a ne dobre zabave, zaljubljivanja, plesanja, pesme, pozajmljivanja stvari, ogrlica, cipelica, šminkanja pred kućnim ogledalom maminom šminkom, pranjem i samo sušenjem kose koja će se pokupiti u rep…?
Zašto roditelji treba da se osećaju loše ako nemaju da kupe skupe haljine i cipelice, ako nešto preprave, dometnu, prekroje?
Zar nije najvažnije naučiti dete da ume da se raduje i voli sebe bez obzira šta je na njemu i koliko vredi?
Ne bih volela da budem roditelj koji nema novca da svojoj ćerki kupi matursku haljinu. Mogu se naći jeftini materijali, metar duple širine bi trebalo da bude dovoljno, ne mora se haljina vući po podu.
Možda bih mogla neku svoju tuniku da prepravim, ili da kupimo novi kaiš da je osveži.
Ako ne bih imala da joj kupim nove cipelice, sredila bih stare, zalepila neku mašnu, obavezno promenila flekice na peti.
Bila bih srećna jer od nečega postojećeg pokušavam da napravim nešto novo, drugačije, ali sigurna sam da bi mi se srce bar malo pokidalo, jer bih se pitala da li je će se ona osećati lepo i srećno u tome. Ludo je vreme.
Niko ne bi voleo da bude roditelj koji nema da obuče dete za maturu. Niko ne voli da nema novac za dete. Tu smo najslabiji.
I upravo iz te slabosti, svedočimo sve više maturama na kojima se deca „takmiče“ u stajlingu a ne u raspoloženju.
Na njima su skupe haljine, odela, skupe cipele, veštačke trepavice, nadogradnje, torbice, nakit, a svaka deseta devojka sigurna sam da će kukati pred ogledalom u toaletu „Užasno izgledam“ i onda će besomučno praviti selfije, puštati fotografiju kroz filtere, nameštati se da zauzme pravu pozu, okretati glavu ko rotaciju na policijskom autu i provesti maturu u klonji (nazovimo stvari pravim imenom) umesto da pleše sa simpatijom na podijumu za igru.
Mature sve više postaju stvar prestiža, nikako dobre zabave, smeha, poljubaca, prepričavanja četvorogodišnjih zajedničkih dogodovština.
Ono što bi trebalo da postane uspomena koja će nekad da hrani, postaje opterećenje i za mlade i za roditelje koji uglavnom ne umeju da kažu „To je preskupo, ne može!“
I tako popuste željama dece i iz novčanika izvlače mesečnu zaradu.
I nije caka samo u novcu, neko ga ima i previše. Caka je u onome čime „opremamo“ svoju decu koja postaju isfotošopirani nezadovoljni kuknjavi modeli koji više ne umeju da se raduju, da se opuste, da maknu telefon na pet minuta od sebe.
Ne umeju da žive stvarne živote. Postaju hiroviti.
Oni će za svečanim stolom kucati jedni drugima komentare pod fotke, umesto da pričaju oči u oči, makar se i nadjačavali sa muzikom.
Ljubiće se preko onih emotikona, umesto usnama da se oseti. A, ima li čega lepšeg od ljubljenja usnama čemu prethodi ples na podijumu? Nema. Pa, još kad do zore traje.
Devojke će popravljati skupo plaćenu profesionalnu šminku, vaditi trepavice iz očiju, umesto da puste da im se od igre i smeha i ljubljenja razmazuje. Nek curi, koga briga, važno je da se zabavljaš.
Jedva će se kretati u previsokim potpeticama, koje će posle dva sata skinuti ispod stola sa oteklih žuljevitih stopala.
Momci će ih fotografisati ispred svečane sale, umesto da sednu sa njima na neku klupu, pa im u mraku pričaju priče koje iz usta izlaze samo kad želiš nekoga da osvojiš. Bajke su to.
A kada dođu kući, nastaviće da gledaju u telefone i jedni drugima lajkuju fotografije sa „mature“ iz klonje.
Kako si se provela?
Ok.
Kakva je bila muzika?
Ok.
Šta je Petar radio?
Ništa.
Jeste li bar plesali?
Nismo.
Pa, što?
Nemam pojma.
To će biti recimo jutarnja konverzacija sa roditeljima. I sve sećanje na maturu.
Maturanti su prestali da slave maturu. Oni se u najvećem broju takmiče ko je šta obukao, i koliko to košta. Što mi je jedna mama napisala „Ćerka je tražila haljinu od 200 evra. Pitam je, pobogu zašto tako skupa? A ona mi kaže: Pa, da izdominiram“
To je to. Celokupna situacija opisana u jednoj reći „dominacija“. I to dominacija haljinom, nakitom, cipelicama, frizurom … borba se vodi na tom frontu, nikako dominacija u osmehu, raspoloženju, učenosti, vaspitanju, kulturi.
I baš zbog toga svaka čast roditeljima koji su svoju decu naučili da sebe vole i cene ne zbog onoga što imaju na sebi, već u sebi. Golem je to posao, posebno u ludilu od vremena u kom živimo.
Ajd ti objasni ćerki da je prekrasna sa maskarom i blagim ružem, kad pola njenih drugarica šminku nanosi mistrijom (čak i u školu).
Ajde je uveri da je poenta mature da se dobro zabavi, da pleše na podijumu, kad zna da će na podijumu biti sama, sve pobegle po toaletu da prave selfi.
Ajde joj objasni da će biti unikatna u tvojoj prepravljenoj haljini, kad već dva meseca gleda drugarice kako histerično po internetu traže najbolje krojačice koje šiju balske haljine za 100 evra.
Ajde je uveri da je trend biti svoj, a ne isti ko ostali… posebno kad postoji 80 odsto roditelja koji ne misle kao ti, već svojoj ćerki ili sinu žele da omoguće da „izdominiraju“ na maturi. To su oni iz reda „prvi rođendan ko svadba, punoletstvo ko kraljeva svadba“.
Kao da si krenuo u borbu sa vetrenjačama, a vetar nikad jači i nikako da se zaustavi.
Ali, ako uspeš da dete odgojiš u diva, gordog, mudrog, otvorenog prema ljudima i svetu, radoznalog… ni nova ni više puta nošena haljina neće mu biti kec iz rukava.
Jer si ga naučio da se kec iz rukava ili karta sreće oduvek izvlači sa drugog mesta.
Dodaj komentar