Matija Bećković naslikao je najsuroviju sliku današnice u kojoj živimo

Krajem 2018. godine crnogorska policija zabranila je Matiji bećkoviću i još nekolicini srpskih intelektualaca ulazak u Crnu Goru. Povodom tog nemilog događaja, srpski pisac je dao izjavu koju prenosi portal infpult.

Mislio sam, kad umrem, da odem u Crnu Goru. Sad, kad su mi zabranili ulazak, nema mi umiranja. Eto, to je jedina muka koja me je snašla ovom njihovom zabranom.

Ono što je obojilo ovu zabranu jeste nivo zaostalosti koji je produkovala jer se odnosi isključivo na određene srpske intelektualce. Ne mogu a da se ne zapitam da li se to vratio mračni srednji vek gde slobodan i kreativan um predstavljaju opasnost?

No, Bećković ne bi bio Bećković a da neka duboka misao nije proizišla iz situacije u kojoj se čovek našao.

Stoga, sa neizmernim zadovoljstvom delim sa vama njegov osvrt na primitivizam, obest, bes i zaostalost, kao najvećke uzročnike gluposti i istih takvih odluka.

“Zaostalost je postala nekakva vrsta mode. Pomodno je i popularno biti zaostao. Civilizovani sa zavišću gledaju na zaostale. Zaostali su postali nosioci napretka, sinonim zdravlja, avangarde.

Iz zaostalosti se ne može nazad. Zaostalost zna samo za napred.

Danas, samo zaostalost može da korača krupnim koracima.

Jedino zaostali imaju budućnost. Samo još gladni imaju nade da će biti siti. Siti su već siti. Kao što pocepani imaju lepši san od elegantnih, samo još porobljeni mogu sanjati slobodu.

Otuda superiornost zaostalih leži na čvrstim osnovama. Njihova budućnost je sasvim izvesna. Od istorije civilizovanih oni će krojiti sebi budućnost. Nemaju razloga da ponavljaju očigledne greške i gluposti. Gladni i bosi, puni snova, nade i snage, zaostali će tek doživeti nostalgične trenutke naše lepe prošlosti.

Poučeni iskustvom već sitih i civilizovanih, oni će podizati blistavije revolucije i voditi spektakularnije ratove. Njihov Napoleon biće viši, Aleksandar Makedonski živeće duže. Njihov Brut neće ubiti Cezara.
Teško onima koji su na cilju, jer oni su ostali bez cilja. Oni koji su ostvarili svoje snove, nemaju više šta sanjati. Slobodni će trunuti u nepromenljivosti slobode. Siti sreće, oni će se okrenuti nesreći. Tako, dok ideal primitivnih ostaje dobro, emancipovani blazirano traže promenu u zlu.

Zaostali svaki zalogaj proglašavaju praznikom, svaki dan korakom ka sreći. Civilizovani gledaju zaostale na malim i velikim ekranima, ne mogu da se načude toj hladnokrvnosti koja nikuda ne vodi. Kaju se za svoju radoznalost i nestrpljenje, rado bi iz gledališta utrčali na teren da sami sudeluju u igri.

Međutim, kasno je.

Svako samo jedanput prolazi svoj put.

Unazad se ništa ne može ispravljati. Unapred može, i to će zaostali učiniti. Budimo dobri sa zaostalima, možda će nam pokloniti koji zalogaj svoje gladi i koji gutljaj svoje žeđi.”