Vreme ide bez pitanja, okreće leđa i nepovratno odlazi ostavljajući za sobom samo sećanja, lepe i mračne uspomene, opomene i upozorenja. Građanski rat u bivšoj Jugoslaviji nije završen Dejtonom, niti bombardovanjem ’99. i Kumanovskim sporazumom, a plašim se da nije ni progonom srpskog stanovništva 2004, spaljivanjem kuća i varvarskim uništavanjem pravoslavnih objekata i relikvija koje su drevne zidine čuvale poput blaga.
Jasno je da mržnja na Balkanu nije iščezla parafom zaraćenih strana na listu papira. Mnogi su ostali bez najmilijih, bez domova i grobova svojih predaka. Čitave porodice su razrušene, rastavljene i zauvek pocepane. Ideje nacionalnih podela lako su dovele do sukoba umesto do negovanja razlika, a situacija na Kosovu i Metohiji u tom smislu nije bitno drugačija.
Suženu svest, ubice i ratne profitere podržali su strani sponzori koji su imali za cilj komadanje i podržavanje separatizma u srcu Evrope. Umesto dijaloga potegli su se noževi, tenkovi i druga teška mehanizacija, te smo time zaokružili crne devedesete.
Ni novi milenijum nije doneo ništa dobro. Otišao je Milošević, a ubrzo je ubijen Đinđić. Možda baš zbog Kosova. Već iduće godine dogodio se pogrom Srba koji su nakon rata ipak odlučili da ostanu na prostoru KiM.
Nekako se uvek sve dešava tog prokletog marta, te smo počeli da strepimo svake godine dok sve ne postane prvoaprilska šala.
Današnjem datumu prethodilo je utapanje u reci Ibar trojice albanskih dečaka u selu Čabra. Albanski, ali i vodeći svetski mediji i političari momentalno su optužili Srbe da su psima poterali dečake, od kojih njih trojica nisu preživeli pokušaj bekstva. Sve je to demantovano i dokazano kao neistinito, ali kasno, krvavi pogrom je mogao da započne.
Usledila je surova reakcija ekstremnih Albanaca, danas uporediva sa poznatom frazom blickrig, kojom je etnički očišćeno šest gradova i devet sela od tragova postojanja Srba. Ubijeno je 19 naših državljana, spaljeno i razrušeno 35 manastira i crkava, srušeno i spaljeno i čak 738 kuća i ustanova, a proterano više od 4.000 ljudi.
Zlo iz devedesetih nastavilo je i u dvehiljaditim, a država Srbija nije smela da zaštiti svoje stanovništvo jer je ingerencije na KiM u tom trenutku preuzela međunarodna zajednica, odnosno komandant KFOR-a.
Ukoliko verujemo u slučajnosti, preživeli dečaci su optužili Srbe za smrt njihovih drugara, te su umesto pravne procedure izbili nezapamćeni neredi i varvarstvo u samom ulasku u 21. vek.
Ukoliko pak ne verujemo u slučajnosti, koje se eto baš nama događaju neuobičajeno često, onda ocena da se radi o koordinisanoj akciji sa ciljem proterivanja srpskog življa ne deluje kao bajkovita konstrukcija.
Zastrašivanje, oplakivanje i proterivanje.
I nije kraj, samo još jedno primirje. To je naš Balkan. Drag, prelep, ali nemilosrdan i žedan krvi. Posle Srbrenice, Oluje, Bratunca, Štrpca i mnogih drugih bezumnih zločina, dogodio se i Martovski pogrom.
Spirala zla koja je uvukla civile u smrt, preživele u crninu, pognuvši glave normalnim ljudima svih nacionalnosti. Spirala koja turira s vremena na vreme, ali koja čeka pogodan trenutak da neke nove suze istera iz očiju i majkama decu iz naručja istrgne.
Najviše boli što za zločine retko ko odgovara ili to, pak, budu najblaže kazne, ukoliko naravno nisu na strani onih koji su u svetskoj javnosti osuđeni kao jedini ratni zločinci – Srbi. U tom slučaju najverovatnije se očekuju kazne od 10 godina do doživotne robije.
Najveću krivicu za martovsko ludilo snosi čitava međunarodna zajednica, pre svih članice NATO pakta u odelima i uniformama KFOR-a. Desetine hiljada njihovih vojnika nije reagovalo puštajući svesno iživljavanje i kasapljenje nad nezaštićenim stanovništvom.
Ti dvostruki aršini dolaze na naplatu dvadesetak godina kasnije.
Rat je postao estrada, zabavni program, a ljudska patnja i stradanje nedužnih ništa je do rijaliti programa. Jednom načinjen presedan već u sledećem slučaju postaje pravilo na koje se poziva svako po svojoj volji. Nakon svega, poverovali smo u dobre namere Zapada, da smo sami sebe isparanoisali tokom devedesetih. Naučili smo, valjda, da su političke „elite“ jedno, a običan narod sasvim drugo.
Problem je manipulacija i propaganda koju taj običan svet guta poput vode, onako na pola sna, nakon dobre pijanke.
Kakve smo lekcije usvojili uoči punoletnosti još jedne naše nacionalne tragedije? One mogu biti brojne, iskorišćene u strateškim odlukama, a mogu se koristiti i za večernja prepucavanja između bivše i sadašnje vlasti. U najprizemnijim emisijama govore oni koji svoje ambicije ostvaruju preko leđa nedužnih ljudi, od kojih se neki još uvek nalaze u kolektivnim smeštajima.
Bivši predsednik Tadić rekao je da Srbija nije mogla vojno da reaguje 2004. jer bi to automatski značio sukob sa NATO paktom, ponovo. Svima je jasno da u tom trenutku to znači kraj. Kao opcija, njemu je tada ostala diplomatija i po njegovom sudu zahvaljujući njemu lično je pogrom stao nakon dva dana i zakasnele intervencije komandanta KFOR-a.
To prepucavanje je ispod svakog nivoa i samo pokazuje našu nemoć po pitanju Kosova i Metohije i po pitanju čuvanja života naših ljudi koji žive van granica Srbije. Ruku na srce, ni mi koji smo unutar se ne možemo pohvaliti mnogo boljim položajem, ali ovde se mi makar međusobno ubijamo, progonimo, palimo kuće jedni drugima, meljemo se u Ritopeku, kasapimo i skrnavimo ono čuveno – Samo Sloga Srbina Spasava.
Od tog posla za sada nema ništa. Martovski pogrom je nešto o čemu se vrlo glasno ćuti na svetskom nivou, a ni naši nisu naročito raspoloženi da se o tome podrbonije izjašnjavaju. Otišle su skoro pune dve decenije.
Prošlo je vreme, neupitno i zauvek, a ostale su one crne uspomene, traume i suze za izgubljenim dušama. Dok vreme u svom ciklusu ne napravi pun krug, a balkanska zemlja ne zaželi novu turu žestokog koktela sačinjenog od mešane krvi svih naših naroda i narodnosti.
Dodaj komentar