Priča hrabre Novosađanke Marije prevazilazi sve holivudske drame

Tog aprila dvehiljadite, pred svoj dvadeset osmi rođendan, Marija Vrebalov bila je srećno udata mlada majka, puna energije i optimizma, potpuno posvećena svojoj bebi koja tek što je napunila sedam meseci.

A onda se, u jednoj jedinoj sekundi, desio preokret koji je srušio njene snove o velikoj porodici i skladnom, ušuškanom životu u živopisnom Somboru, gde ju je srce odvelo iz rodnog Novog Sada.

Sudbina joj je namenila nešto sasvim drugo, neprekidnu borbu i nezamislivu patnju, ali i spoznaju da ono što nas drži u životu ni slučajno nije samo telo, već da podjednaku ulogu imaju snaga i dubina duha, piše Angelina Čakširan za portal Blic žena.

Te kobne večeri podojila je svoju bebu, i prvi put posle porođaja odvojila se od nje, ne sluteći da je više nikada neće držati u naručju. Sela je u auto s porodičnim prijateljem i krenula na aerodrom, nestrpljivo iščekujući susret sa sestrom Aleksandrom, kompozitorkom koja je godinama gradi uspešnu karijeru u dalekom Njujorku.

Na samom izlazu iz Sombora, auto se zaneo i uz užasan tresak završio u jarku, a Marija je, ležeći u ledenoj vodi, shvatila da ne može da pomeri nijedan deo tela, da ne može da dođe do vazduha, da život, zapravo, polako i neumitno, ističe iz nje.

Dve kliničke smrti i rizična operacija

Sledeće čega se sećala bila je soba u Urgentnom centru, gde je, priključena na aparate, sa tubusom uronjenim u dušnik, čekala odluku konzilijuma koja je značila život ili smrt. Peti i šesti vratni pršljenovi bili su joj potpuno smrskani, a uz paralizu celog tela imala je ozbiljno oštećenje centra za disanje i lekari Hitne pomoći dva puta su je u sanitetskim kolima čupali iz kliničke smrti.

Glavni hirurg odbio je da je operiše, smatrao je da s takvim povredama nema šanse da preživi, ali dvojica doktora, s kojima se, sticajem srećnih okolnosti, znala iz mladosti, nisu želeli da Marija ode tek tako…

Očistili su krhotine koje su se zarile u njenu kičmenu moždinu i fiksirali joj kičmu metalnim ojačanjima.

Zauvek u kolicima

S rehabilitacijom se, na insistiranje Marijinog oca i sestre Saše koja se bukvalno nije odvajala od njenog kreveta, započelo već sledećeg dana.

– Doktori su dozvolili sve, mislili su da ionako nema ništa od mene i da ne košta ništa ako se pokuša. Počeli smo s vežbama disanja, bila je to neka vrsta pripreme za vađenje tubusa, a uz to mi je fizioterapeut lagano pomerao noge radi bolje cirkulacije. Sve je to trajalo manje od tri minuta, ali bivalo mi bolje, davalo mi je osećaj da koliko-toliko funkcionišem, da u meni još ima života. Nisu morali da mi kažu, znala sam to odmah, da više nikada neću moći da pomerim ruke i noge, da ću zauvek, ako uopšte preživim, biti u invalidskim kolicima – seća se Marija tih teških trenutaka.

Čudesno otkriće

Pune dve nedelje trajala je užasna neizvesnost, doktori nisu bili sigurni da će uspeti da prodiše bez aparata. Mariju su, uz to, mučili nesnosni bolovi u celom telu, a zbog oštećenja centra za termoregulaciju, bilo joj je užasno hladno, neprekidno, čak i kada je temperatura prelazila trideset stepeni.

U tom paklu, otkrila je nešto što će joj u narednim godinama znatno ublažiti muke i vratiti radost za koju je mislila da je više nikada neće osetiti.

– Ležeći tako bespomoćna u bolnici, osetila sam energiju koja prožima moje telo i sve oko mene, zrači iz ljudi i predmeta koji me okružuju. Shvatila sam da, iako neopipljiva, ima vrlo važnu ulogu u životu i opstanku a da joj mi, obuzeti materijalnim, ne pridajemo značaj koji zaslužuje. Svoju borbu nastavila sam koristeći vizualizaciju i joga disanje, koji su mi uz ostale tehnike usmeravanja energije pomogli da ojačam ne samo u fizičkom smislu, već i da oslobodim svoj mentalni potencijal – kaže Marija koja je sigurna da su joj te vežbe, između ostalog, pomogle i da počne samostalno da diše.

Kriza, naravno, ima i danas, ipak je reč o ozbiljnom oštećenju centra za disanje, ali problem odavno, u najvećem broju slučajeva, rešava sama, na svoj način, bez pomoći lekara.

Neizbežna depresija

– U tih prvih nekoliko meseci, ali i kasnije, mnogo puta poželela sam da me nema. Najteže mi je padala razdvojenost od kćerkice i spoznaja da više ništa neće biti isto, da svoju bebu neću moći da držim u naručju, da se s njom igram, da je mazim onako kako mame maze svoju decu – priznaje Marija.

Utehu joj je pružala porodica, četiri sestre, brat i otac (majka je umrla kada je Mariji bilo nepunih šesnaest) koji su se konstantno smenjivali pored njenog kreveta, tu su bili i prijatelji koji su činili sve da je bar malo oraspolože.

Nakratko im je to i uspevalo, ali mlada žena je sve više tonula i morala je da potraži pomoć psihoterapeuta.

– Posle dugih razgovora shvatila sam da moj psihički oporavak zavisi od toga koliko sam spremna da prihvatim i razumem situaciju u kojoj sam se našla, dakle, da shvatim da nema povratka, da nikada neću moći da hodam, da mičem prstima, da ću stalno nositi pelenu i katater, da ću zavisiti od tuđe pomoći bilo da je reč o porodici ili asistentu, ali da se uprkos tome mogu osećati dobro.

U to vreme nisam bila u stanju da u svemu što me je snašlo pronađem jedno jedino zrno dobrog, pogotovo zato što me je čekala velika borba, ne samo sa sopstvenim telom nego i sa sistemom koji nije naročito blagonaklon prema osobama sa invaliditetom.

Razvod i borba za starateljstvo

U julu je Marija, posle dva i po meseca lečenja u Kliničkom centru Vojvodine, prebačena u Sokobanjsku u Beogradu, na rehabilitaciju, gde je uz svakodnevne vežbe polako ojačavala velike grupe mišića i savladavala takozvane trik pokrete, koji kompenzuju nepokretnost prstiju i šake.

Potom je, punih godinu dana nakon nesreće, otišla u banju Rusandu u Melencima, gde je na intenzivnoj terapiji provela osam meseci, da bi se posle svega konačno vratila kući, mužu i detetu.

Nije prošlo ni mesec dana nestvarno teškog zajedničkog života, a suprug joj je saopštio da će pokrenuti postupak za razvod i zatražiti puno starateljstvo nad kćerkom. Marija se vratila u Novi Sad kod oca, rešena da se bori za svoje dete.

Presuda – nepravedna i nehunama

– Sud nije uvažio to što sam majka i što sam obezbedila neophodne uslove da moja devojčica normalno raste uz mene. Nisam dobila starateljstvo, čak ni ono zajedničko, i mislila sam da ću umreti od tuge i bola. Strašno je to kad shvatiš da ti sistem ne dozvoljava da učestvuješ u vaspitavanju i odrastanju sopstvenog deteta i sprečava te da budeš roditelj zato što imaš telesno oštećenje.

Pravna akta na osnovu kojih mi je oduzeta moja devojčica promenjena su pre nekoliko godina zahvaljujući tome što je Srbija usvojila Zakon o zabrani diskriminacije, koji se bazira na Povelji UN o ljudskim pravima. Ali, za mene i moju kćerku bilo je kasno, ona je u to vreme bila velika devojčica, otuđena od majke koja nije bila prisutna onda kada joj je bila najpotrebnija – s tugom u glasu govori Marija Vrebalov.

Njena borba i pobeda

Gorko iskustvo bilo je presudno za odluku da se posveti pravima osoba sa invaliditetom. Za početak, potražila je posao i dobila mesto prevodioca u jednoj stranoj firmi, zatim je prešla u Pokrajinski fond za razvoj u kojem je radila na odnosima s javnošću. A onda je 2008. godine, kao nestranačka ličnost, ušla u Skupštinu grada Novog Sada, gde je imenovana za zamenicu predsednika i toj poziciji ostala je pune četiri godine.

Marija Vrebalov je prva žena s invaliditetom u istoriji srpske politike koja je izabrana na tako visoku funkciju, a i dan danas, već treći mandat, sedi u klupi gradskog parlamenta.

Ponosno ističe da je, uprkos brojnim preprekama, uspela da poboljša knalitet života Novosađanima sa invaliditetom, i to ne samo onima s fizičkim oštećenjima.

– Zahvaljujući tome što im je olakšano kretanje, danas se na ulicama Novog Sada može videti mnogo više osoba s invaliditetom i veoma sam srećna zbog toga što smo tu, što želimo da izađemo, da budemo vidljiviji. Samim tim, postaje vidljivija potreba za pristupačnošću prostora i usluga, na koje je grad usmeren više nego ikad – s ponosom ističe Marija koja je učestvovala u velikom broju panela i seminara posvećenih invalidnosti, a bila je zapažen govornik i na skupu posvećenom ljudskim pravima koji je u Beogradu organizovala Evropska unija.

Umetnost, dizajn i feng-šui

Angažman u Skupštini Novog Sada nije sprečio ovu fenomenalnu ženu da se usavršava na polju koje je najviše zanima – proučavanju energije. Diplomirala je na njujorškom Institutu za umetnost i dizajn, a specijalnost joj je uređenje enterijera prema principima drevne istočnjačke veštine feng šuija.

– Ako se pola čovečanstva pridržava tih pravila, tu jednostavno mora da ima nečega. Poenta je u energiji koja se kreće prostorom, čiji tok ne trpi prepreke. Svaki zastoj energije izaziva probleme, isto kao što njeno nesmetano kretanje donosi prosperitet u svakom smislu.

Sve poslovne zgrade u Kini, Koreji, i na Dalekom istoku grade se uz striktno poštovanje zakonitosti feng šuija. Ljudi iz tih regija, od niže klase do milijardera, ne dovode u sumnju činjenicu da odgovarajuća pozicija zgrade i dobar raspored nameštaja i detalja, obezbeđuju zdravlje, sreću i materijalni prosperitet – objašnjava naša sagovornica.

Knjiga o Mariji

Već nekoliko meseci Marija Vrebalov objavljuje na fejsbuku postove s potresnom hronikom svog stradanja. Njena ispovest nikoga ne ostavlja ravnodušnim, a pohvale koje stižu sa svih strana, podstrek su da se poradi na knjizi.

– Ozbiljno razmišljam o tome i mislim da bi bilo korisno da svoje dnevnike u kojima sam bez zadrške pisala o najvećim izazovima s kojima sam se suočavala sakupim u knjigu. Verujem da bi to bilo poučno za mnoge koji su se našli u sličnoj situaciji ili pak za one koji u bliskom okruženju imaju osobu s invaliditetom, ali i generalno, za sve ljude. Kako je rekao moj psihoterapeut, od ključne je važnosti da prihvatiš i razumeš.

Pustila je ljubav u svoj život

Hrabra Marija uspela je, iako joj se to u početku činilo nemogućim, da savlada upravo tu najveću prepreku – prihvatila je i razumela.

Zahvaljujući tome, unapredila je svoj život, dobro se oseća u svojoj koži i prkosi svim prognozama i zakonima medicine.

Pozitivna energija, urođeni šarm i borbeni duh doneli su joj i ljubav, partnera kojeg je osvojila Marija-ratnica, žena koja bez straha gleda napred, naučena da drži u pripravnosti svoj borbeni duh i istovremeno živi život pun radosti.