Na Fejsbuk stranici „Beleške sa psihoterapije“ naišli smo na jednu dirljivu životnu priču. Priče slične ovoj svuda su oko nas, ali ih nažalost malo ko primećuje.
Autorka priče je Jovana Kešanski, a mi vam je prenosimo u celosti. Glavni akteri su majka sa ćerkicom, jedna baka i nekoliko slučajnih prolaznika, ispred glavne beogradske pošte u Ulici Kralja Petra I.
Scena koju je Jovana zapazila i tako dopadljivo prepričala dugo će nam ostati u sećanju.
„U Ulici Kralja Petra Prvog, ispred ulaza u glavnu poštu, devojčica sa velikom štrikanom kapom na glavi, levim obrazom se mazila o maminu desnu ruku. Umiljavala se ko mače. Svakim pokretom pomerala joj se kapa na glavi, otkrivajući sve više malo uvo sa srebrnom minđušom. Kad je kapa skroz skliznula sa uva, devojčica je onda i obraz i uvo trljala o maminu golu ruku.
Tako su hodale nekoliko koraka ispred mene. Nespretno, jer je devojčica oslonjena na maminu ruku, usporavala obema kretanje. Nigde se njoj nije žurilo, ona je htela da se mazi, baš tu, sada, i samo to je važno.
Posle desetak metara, mama je čučnula kraj nje u dugačkom sivom kaputu, ne mareći što je staza mokra i blatnjava. Zagrlila je devojčicu kao da ju je tek iz sebe porodila, tom silinom i nežnošću, istovremeno, i podigla u zagrljaj.
Rasplačem se. Nisam jecala, ali su mi suze krenule i nisu stale sve dok na tri metra od mame i ćerke i pet od mene starija žena sa kupljenim novinama nije rekla:
„Tolika devojčura, a hoće da se nosa“. Prelomila je novine na pola i stavila ih u torbu pored hleba i mleka.
„Svako nosi ono čime se hrani“, odgovorila je mama i zaustavila svet u 10:47 nedaleko od Pošte, blizu supermarketa iz kog su izlazili ljudi koji su se, tako sam ja to videla, ukočili kada je ova rečenica izašla u vazduh. Svako onako kako je njome zateknut.
I baba je ostala ukočena, otvorenih usta. I ja iza babe. Mozak mi je razumljivo radio, samo telo nije moglo korak ni napred ni nazad. I srce je radilo, i baš zbog toga što je radilo, ja sam ponovo počela da plačem, ali sad sam jecala. Nisam mogla da pomeram ukočena usta, ali je zvuk jecaja izlazio nekako iz njih.
Prvo, jer sam čula lepotu koju je mama devojčice rekla u samo šest reči. Drugo jer mi je u tom momentu falilo moje dete u rukama. I treće jer je baba potvrdila koliko su neki ljudi zaboravili da ljubav, ako je čista i iskrena, nikad ne može biti teret koliko god godina da ima.
Ne može biti teret čak ni kad joj se noge vuku po podu, a ti je prigrljapio i nosaš je u zagrljaju, skoro veću i od tebe samog. Jer nije ti teška.
Onaj ko živi čistu ljubav zna da ona voli da se nosa, čak i kad izgleda da je prerasla nosanje, kad izgleda omatorelo čak i za držanje za ruku. Voli da joj se obraduješ ko prvog puta i da je tako pomaziš, kao prvi put, a možda je hiljadustoti.
Ona voli kad ništa u vezi nje ne brojiš i ne računaš i ne ponašaš se kao matematičar već kao alhemičar, na primer.
I nju baš briga, kad je iskrena i čista, što neko njeno nosanje vidi kao teret, jer ljubav zna da onaj ko nju vidi kao teret, takvu je i živi.
Zamislila sam kako, u tom momentu, ova rečenica mame, ulazi u uši svih ovih ukočenih ljudi (jer da nisu ukočeni možda je ne bi čuli ili bi je prečuli ili bi je odgurnuli ko muvu od sebe) i kako će oni sad kad se odkoče svi videti zagrljaj ove mame i njene petogodišnje ćerkice kao nešto najlepše što su tog dana mogli da vide“.
Dodaj komentar