Život u inostranstvu, daleko od rodne zemlje, pogotovo kada dobijemo potomke, postaje još teži kada deci moramo da objasnimo gde je domovina, da li u zemlji gde pohađaju školu i stiču prijatelje ili tamo odakle smo jednoga dana pošli u svet.
Pred ovakvom situacijom, našla se i Katarina Dimitrijević, kada joj je jednoga dana sin došao iz škole koju pohađa u Ajzanehu u Nemačkoj, a koji joj je tom prilikom saopštio da je Nemac, te i da je njegova domovina upravo tu.
Sva osećanja koja su je preplavila, Katarina je pretočila u pismo, koje je poslala za rubriku „Moj život u inostranstvu“ koja već dugo godina izlazi u sklopu portala „Politika“.
Njenu ispovest vam prenosimo u celosti:
Prve reči koje sam naučila po dolasku u Nemačku bile su „es regnet“ što u prevodu znači pada kiša. Vremenom sam uvidela da „es regnet” ne stvara isti osećaj kao i „il pleut” gde kiša nežno rominja (po mom ubeđenju), ili „it`s raining” – gde se čuje kako dobuje po prozorskom kapku.
„Es regnet” je zapravo događaj čije se prisustvo oseti u kostima i pre nego što počne a ne završava se sa kišom, već se njegova hladnoća polako uvija oko članaka donoseći na neki čudan način, ničim očekivani mir.
Vremenom je „es regent“ postala posebna kategorija u mom životu, kao pridev ili fraza koju bih dodala nekome ili nečemu i tako našla onu jednu kockicu koja mi je sve vreme falila. Stvorio se moj novi pojam kojim bih jednostavno sebi objasnila to novo što polako ali glasno glasno ulazi u moj život.
I taj dan kada je moj sin, ozbiljni jedanaestogodišnjak, učenik petog razreda nemačke gimnazije, došao kući i sa vrata, sav srećan povikao: – Mama, Frau Bom je rekla da sam ja Nemac i da je moja domovina Nemačka.
E taj dan je bio tipičan „es regnet“ dan.
Frau Bohm je već više meseci, tačnije od početka školske godine, praktično bila deo naše porodice. Svakoga dana smo razgovarali o njoj, diskutovali o njenim izjavama, odlukama, ocenama, metodama, stilskim figurama, testovima.
Njena sveprisutnost se ogledala u tome što je moj sin nije napuštao ni za vreme vikenda, odmora i praznika. Iako je do tada nisam upoznala, ona je bila tu.
Sabine Bom bila je pred penzijom, tačnije imala je još 2 godine da radi. Svi su je hvalili kao odličnog profesora, izvrsnog pedagoga, pravog DDR kadra koga više nema, njena reč se cenila a argumenti uvek poštovali.
Kada je pao Berlinski zid imala je 31 godinu. Diplomirala je u Lajpcigu nemačku književnost, a taj oktobar bio je njen najsrećniji u životu. Kao pravi romantičar (a to joj je i bila tema za diplomski), od sreće nije mogla da cele noći zaspi.
Mislila je o tome kako će napokon sada moći slobodno da putuje, da se kreće, vozi autom, šeta bez rampi i kontrola. Doduše letovanja na Balatonu i u Bugarskoj nisu bila loša ali je ona htela mnogo više i bolje. Htela je ono o čemu je maštala, htela je san.
Vrlo je brzo sa muzem uspela da rezerviše hotele u Minhenu, Kelnu i Hamburgu. Hteli su da obiđu i uživo vide svoju staro, novu domovinu. U Minhenu joj se činilo da umišlja i da to jednostavno ne može biti istina, u Kelnu je postalo očiglednije, dok u Hamburgu nije eksplodiralo. Ti podrugljivi pogledi, došaptavanja i skriveni kikoti, zurenje gde god da se pojave.
Najgore je bilo pretposlednje večeri u hotelu kada su ušli u salu, svi su zaćutali, dok jedan dečačić nije prekinuo tišinu: – A zašto ova teta ima ovako čudnu frizuru?
– Pa sine to su Osi, oni to tako vole!
Taj smeh koji se razlio salom bio je kao smrtna presuda za Frau Bom. Zar to da dočeka, ona koja je skoro celog Geteovog Fausta napamet znala. Ona koja je u zanosu sanjala ujedinjenje, ona koja je jako verovala u „Sturm und Drang ideale”?
Znala je da njihova odeća nije po najnovijoj modi, bilo je očito, ali se ovome nije nadala, odmah su se spakovali i od tada su se trudili da putuju po inostranstvu a vrlo su retko išli u „stare države“.
Za godinu, dve, promenila je svoj stil i frizure i cipele i tašne ali je ostao onaj gorak ukus. Štaviše, još se pojačao kada je u školu gde je radila stigao dopis da svi zaposleni, ako žele da ostanu, moraju da polažu još ispita pred komisijom jer Zapad nije priznavao istočne diplome. Nije ih nimalo uvažavao.
Čak ni njoj koja je na katedri za nacionalnu književnost dobila čistu desetku kod čuvenog profesora Rosenhejma. Kakav bezobrazluk, mislila je, dok je preturala po svojim starim beleškama, spremajući se za ispite, iznova i iznova. Ali, ono što je pre svega osećala bila je tuga, čista i prava, kao reka kada je krenula nije zastala.
I moj sin me je netremice gledao i opet povikao: – Ja sam Nemac i ovo je moja domovina, znaš li ti to?
Pre dva dana je isto tako došao iz škole i sa vrata povikao: – Moram da napišem za domaći priču o mom hemadštadu. To je Jagodina, moraš da mi pomogneš!
I pisali smo zajedno priču o Jagodini, o precima, o istoriji, o onome što smo znali da nosimo u sebi, o parkiću pored zgrade, o jednom lepom muzeju, o crkvici preko puta i o zvonjavi crkvenih zvona koja nedostaju.
– Pa kako sine sad Nemac, ne razumem, šta se desilo – pitam ga.
– Vidiš, pročitao sam moj sastav i Frau Bom je rekla da je jako lepo i slikovito ali da postoji jedna faktička greška, a to je da sam trebao da pišem i o Ajzenahu. I onda dodala da mesto gde smo se rodili ne možemo da biramo kao ni Boga kome se molimo, ali da domovinu možemo, jer domovina je ono mesto gde smo krenuli u školu i gde smo videli prvu simpatiju, mesto gde smo išli na prve izlete, i grad u kome si sedeo na klupici i čekao druga da zajedno idete u bioskop.
Domovina je mesto koje je deo tebe kao i ti nje, ono gde su ti uspomene i poznata ulica kojom si stalno išao po hleb. Možeš da imaš i dve domovine i dva grada, samo tvoja, zamisli koje je to bogatstvo!
Domovina je zemlja koja te čuva i štiti, koja te uči a koju ti poštuješ i svojim radom praviš boljom i lepšom. Ti si deo ovoga društva isto kao i onoga iz koga si došao i oba grada, obe zemlje i ta dva jezika čine tebe onim što jesi a zamisli tek šta ste te čeka!
Čovek se definiše svojim radom i poštovanjem prema društvu u kome živi i koga čini da bude bolje i uspešnije. Tvoj grad je Ajznah jer tu odrastaš, tu si završio osnovnu školu, tu su ti svi drugari, tu je tvoj svet.
– Vidiš, mama, kako je sve to jednostavno, ne znam kako to ranije nisam video – rekao je moj sin onako iskreno i nastavio put svoje sobe da raspakuje svoj ruksak.
Da zaista, pomislila sam, najjednostavnije stvari su najlepše stvari. Odrasli samo sve iskomplikuju.
Baš tada je počela da pada kiša.
Dodaj komentar