Ljuma Penov: Gluma je došla iznenada, ne sećam se ni vremena ni mesta

Naša mlada glumica Ljuma Penov, rođena je u Beogradu, školovala se u Sarajevu i Novom Sadu, a glavna uloga u filmu „Crna Zorica” uvela ju je na velika vrata srpske, ali i svetske kinematografije. To ostvarenje je na festivalu u Njujorku osvojilo dve nagrade, glavnu nagradu žirija i nagradu za najbolji dugometražni igrani film. Sa ovogodišnjeg Hoboken Internacionalnog Filmskog Festivala, jedog od deset najvećih svetskih filmskih festivala, Ljuma se vratila sa dve nagrade, a izabrana je kao jedna od nekoliko perspektivnih mladih glumaca u usponu.

Pored „Crne Zorice” igrala je u filmovima “Žućko – priča o Radivoju Koraću” – Gordana Matića, “Kao rani mraz” – Đorđa Balaševića, “Medeni mesec” – Gorana Paskaljević, “Paura di amare” – Vincenza Terrancianna i mnogim drugim. Igra i u pozorištima, u predstavama Narodnog pozorišta u Beogradu, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, SKC-a Beograd, SNP-a Novi Sad, INK Pula i ExPonto Ljubljana. Sa Ljumom smo razgovarali o glumi, planovima, Novom Sadu i najnovijem filmu Petlja.

Kada ste odlučili da se bavite glumom?

Pre glume bavila sam se, još kao dete, muzikom, kasnije završila srednju Muzičku školu, u međuvremenu išla na solo pevanje, i kao dete sam učila balet, a kasnije sam se prebacila na moderan ples. Gluma je došla iznenada, ne sećam se ni vremena ni mesta.  Roditelji me nisu sputavali, provodila sam dosta vremena u pozorištu, jer mi je tetka bila balerina. Tako da je gluma valjda došla kao sažetak svega toga u jedno, prišiveno dugim koncem zajedno.

Kako se pripremate za nove uloge i transformacije?

Spremam se dosta. Nisam od glumaca koji uzimaju zdravo za gotovo, ne sme se umetnost vređati. Svaku ulogu temeljno izučavam, skupim literaturu koja mi treba, radim na njoj u svim domenima ličnosti, kroz sebe i nju odvojeno, obično tada ne izlazim puno iz kuće, zatvorim se u sobu i radim, naravno, to sve teče uz konsultacije, i pre i kasnije, sa rediteljem bilo da je filmski ili pozorišni poduhvat u pitanju. Volim taj proces pripreme koji mi ne da mira i taj proces transformacije u drugog do kraja.

Imate li svoju omiljenu ulogu?

Volim svaku svoju ulogu od početka do samog kraja snimanja, a u pozorištu kroz igranje predstava, sve više i više volim tu svoju ulogu. Ne mogu nijednu da izdvojim jer mi je svaka donela jako puno toga što nisam ni sanjala, a ni očekivala, što se tiče mene same, a i uopšte mog viđenja umetnosti kao takve. Mnoge emocije se prepliću dok spremam ulogu, od smeha do plača tuge, sete.

Radili ste i sa stranim produkcijama. Možete li da uporedite Srbiju sa inostranstvom u tom smislu?

Imala sam tu sreću da radim i sa stranim produkcijama i koprodukcijama. Kada se radi u njihovoj produkciji, itekako se razlikuje, pa i sam pristup glumcu je drugačiji, što je po meni jako važno. Za mene je to vrlo dragoceno, jer mislim da je svako mešanje iskustava na taj način u stvari jedno  veliko obogaćenje za glumca.

Vaš novi film „Petlja“ bio je povod za stvaranje benda The Loop. Kako izgleda prikazivanje tog filma?

Što se tiče filma „Petlja“, trenutno se prikazuje na domaćim letnjim festivalima. Posle premijere na FESTU, prikazan je na Cinema City-ju gde je i nagrađen specijalnom nagradom, zatim je usledilo prikazivanje na Sopotu, Paliću, a očekuju nas još i festivali u Vrnjačkoj Banji i Pančevu. Ono što je zanimljivo je da prikazivanje filma obično prati i nastup benda The Loop, koji je nastao iz saradnje tokom snimanja filma. Kada je reditelj Milutin Petrović napravio muziku za film, brzo smo shvatili da mnogi iz ekipe imaju iskustva i kao muzičari i bend je rođen. Izvodimo sjajnu muziku iz filma Petlja, ali i druge stvari, autorske stvari Milutina Petrovića.

Koliko je teško baviti se glumom u Srbiji, šta biste savetovali mladim početnicima?

Teško je od bilo čega živeti u sadašnjem trenutku u Srbiji, a od glume se ne može živeti sigurno, jer je ovo jedna mala država,  a sistem vrednosti u njoj je vrlo nizak već godinama. Tako da se nekad čovek na sceni zapita zašto je uopšte tu i da li njega neko razume. Svim početnicima, pogotovo u umetnosti bih poručila da što više neguju sebe i zalivaju svoj mozak. Da poštuju i da cene druge, a ne da se bave sitnim i nebitnim stvarima.

U Novom Sadu igrali ste prvu ulogu. Možete li se prisetiti Novog Sada iz tih dana?

Studirala sam u Novom Sadu i kada sam dobila prvu ulogu na audiciji u SNPu bila sam presrećna, bila je velika uloga u pitanju, i za mene u tom trenutku ogromna odgovornost. Tu ulogu ću u svom životu uvek pamtiti, kao i prvi poljubac. Novi Sad je onda imao svoj poseban šmek koji je svako mogao da oseti, sada imam utisak kao da se od te posebnosti malo više izgubilo.

Najdraža kritika, nagrada, priznanje?

Svaka kritika i komentar koji dolaze iz čistog srca su za mene dragi i dragoceni. Jednako se obradujem i iskreno i profesionalnoj kritici i pohvali kao i komentarima koje dobijam od svoje publike, koja me nekad sačeka posle prikazivanja filma ili odigrane predstave. Gluma stvara tu vezu između ljudi, između nas i publike. Kada se ta veza stvori to je jedno prelepo i jedinstveno osećanje koje je teško opisati. Što se tiče nagrada, one su značajne i, na neki način, vam potvrđuju vaš rad, ali uvek se treba držati sebe i svog instinkta i onog specifičnog osećaja iznutra.

Na čemu trenutno radite?