„Ovde leži Ljuba Moljac, umro na vreme…“: Naš slavni glumac preminuo na sceni, publika bila ubeđena da se šali

Čuveni glumac, Ljuba Moljac doživeo je neverovatnu sudbinu. Njegova prva filmska uloga je bila satirična drama „Inspektor“ iz 1965. godine u kojoj je glavnu ulogu igrao Slobodan Perović, ali tek smo ga zapamatili u filmu „Kad budem mrtav i beo“, kada je igrao nesrećnog šljakera.

Iako je Ljuba ostao zapažen, u ovom filmu slavu je stekao Dragan Nikolić.

Ljuba Moljac preminuo je 22. januara 1989. godine, tokom kabaretske predstave „Tri nosketara“, piše Stil.

U trenutku kada mu je pozlilo na sceni publika je pomislila da je to samo još jedna više kerefeka koju je toliko puta izvodio. Na toj turneji bio je sa kolegama po smehu Milovanom Ilićem Minimaksom i Jovom Radovanovićem.

Dobio je masivan izliv krvi u mozak za vreme pozorišne predstave „Tri nosketara“ u Glini na Baniji. Iako je brzo prevežen u klinički centar u Zagrebu, nije imao šansu da preživi.

Ljuba Moljac rođen je 1943. godine u Kragujevcu, a odrastao je na Čuburi u Beogradu. Bio je stalni član Ateljea 212.

Mnogi su ga poredili sa Basterom Kitonom jer se u „najsmešnijim situacijama nije smejao“. Drugi su ga poredili sa američkim komičarem Lenijem Brusom.

Ono što ga je posebno krasilo je i humor na sopstveni račun. Pa je tako ostala urezana jedna njegova replika koja nas tera da i pored tužnog kraja, kada pomislimo na Ljubu Moljca uvek imamo osmeh na uglu usana.

„Ovde leži Ljuba Čuburac, umro na vreme, boli ga… uvo“.

Ljuba Moljac se pojavio u oko 50 filmskih naslova, a glavnu ulogu imao je samo u jednom pozorišnom komadu po kojem je i ostao prepoznatljiv.

Reč je o monodrami koju je izvodio po tekstu Dragana Aleksića o lažnom fudbaleru Ljubi Moljcu, patološkom lažovu koga se ni baron Minhauzen ne bi postideo.

Ono što ga je u karijeri izdvajalo od ostalih jesu njegovi komični solo nastupi koje je izvodio u maniru američkih „stendap“ umetnika. Zato su ga mnogi zvali prvi „stendap“ komičar iz Srbije.

Ljuba je jako voleo sport, a najviše ga je zanimala atletika. Pored toga, njegova supruga i on bili su pasionirani ljubitelji jamba, znajući da bacaju kockice satima…

Mnogo je voleo glumu i bio joj posvećen i to najbolje može da ilustruje njegova rečenica: „Strašno volim vredne ljude. Talenat je jedno, ali rad je najvažniji“.

Zato možda nije čudno što je poslednje sate proveo na svom “radnom mestu” – na sceni.