Lazar Kostić se već dugo predstavlja kao Sarin Tata Laki, mada ga cela Srbija zna i kao Supertatu – otkad je na društvene mreže stigla fotka na kojoj Sara i tata šetaju ulicom sa ružičastim krilima.
Slika je postala još moćnija kad smo saznali da je je Laki samohrani otac i čuli njegovu priču.
– Samohranih roditelja ima i previše, da je teško – teško je. Sustigne te i umor i sve. Ali kad čujem njen smeh, kad me zagrli ‘da pukne vrat’, kad krene ona meni da peva uspavanku… To vraća snagu svakome! Kakva god situacija bila, uz dete vam je najlepše, a i detetu uz vas – objasnio nam je Lazar, koji je u međuvremenu pokrenuo i svoj blog na kojem deli iskustva samohranog roditelja.
Jedno od njih je i traženje posla, a „CV samohranog tate“, ističe Lazar, „ima za cilj da poslodavcima malo približi kakvi smo mi samohrani kao radnici i koji su to naši kvaliteti, koje su to naše prednosti“. I mislimo da svi treba da ga pročitaju.
CV samohranog roditelja
Ime i prezime: Samohrani Roditelj
Osobine i kvaliteti: Organizovanost, tačnost, snalažljivost, upornost, strpljenje, iskrenost, psihologija i pedagogija, upravljanje finansijama…
Organizovanost – mesecima, godinama unazad smo samohrani roditelji. Kako u jednoroditeljskim porodicama postoji isto zadataka, stvari i problema, podjednak broj obaveza u toku dana, a mi sami – vremenom nam je prešlo u naviku da sve sagledamo u rekodnordnom roku i da se organizujemo tako da sve obavimo, završimo, uradimo, često i pre roka ne bi li uhvatili „5 minuta za nas same“…
A zar Vama nije u interesu da radnici umeju sami da se organizuju kako treba i da sve obave kako valja…? Budite svesni da kod nas nema „značkarenja“ jer smo vremenom za nadređene imali naše mališane i jedna sitnica, propust… Naučili smo da sve radimo kako treba.
Tačnost – Zna se kad je doručak, ručak, večera, kada su užine. Zna se i kad se budimo i kad ležemo da spavamo, kad se kupamo… Kao samohrani roditelji (više godina) naučili smo u minut da budemo tačni, i pored milion obaveza, stvari koje treba da obavimo…
I zaista sve obavimo, stignemo, nekad i pre roka… Zašto mi se čini da tražite radnika koji ne kasni sa obavezama, rokovima? A kako zbog deteta (dece) godinama ne smemo da kasnimo jer nema ko drugi da stigne – tačnost nam je u samom vrhu vrlina. Razmislite…
Snalažljivost – koliko samo iznenadnih problema, situacija, pitanja, događaja… smo imali od nastanka jednoroditeljske porodice, svakodnevno iskrsne barem tri neplanirane stvari… A kako smo našoj deci jedini – snalažljivost da sve sredimo, popravimo, ispeglamo nam je prešla u krv.
Takoreći iskustva imamo više od 3 čoveka sa po 3 fakulteta… Ne zamerite mi… Jasno Vam je da ako zaposlite samohranog roditelja Vi zapošljavate osobu koja ima master iz snalažljvosti…?
Upornost – Pored dece, sa decom, uz decu… Eh koliko puta nam je dete tražilo da nešto uradimo, napravimo, a mi nismo znali, pa dete tužno, pa mi probali opet, opet, opet… Mesecima, godinama, svakog dana tako… Naučili smo da budemo UPORNI. To se danas, nakon meseci i godina jednoroditeljstva odražava na maltene sve što radimo… Pa i posao…
Da li ste zainteresovani da među zaposlenima imate nekoga ko ne odustaje dok ne uspe…? Ako da, onda smo mi SAMOHRANI opet bolji izbor…
Strpljenje – Deca kao deca, mnoge stvari tek uče… I ne znaju od starta sve… Primera je mnogo u kojima su nas deca učila strpljenjem… Da nema brzanja, da nema ništa na brzinu…
Čisto sumnjam da vam treba neki brzopleti zaposleni koji veruje da sve može sad i odmah…
Iskrenost – Više volim da se družim sa decom nego sa odraslima jer deca NE UMEJU DA LAŽU i uvek su ISKRENA DO KOSKE. Takođe, svako svoje dete vaspitava da NE LAŽE, dakle ni mi sami ne smemo da lažemo. E sad, kako smo mi JEDNORODITELjI, prinuđeni smo bili da sami odrađujemo i taj deo vaspitanja, pa nam je u naviku prešlo i da sami nikad ne lažemo, ne mažemo, ne zavlačimo već da uvek budemo ISKRENI DO KOSKE…
Uostalom, deca su nam sve na svetu, nemamo ni neke preterane koristi od toga ako nismo iskreni…
Psihologija i pedagija – Uf… Oko ove naše prednosti bih mogao ceo jedan tekst da uradim… Naime, zbog same situacije u kojoj smo, mnogo smo razmišljali šta kako reći detetu jednog dana kada bude pitalo… Takođe, kada nešto želi, traži, hoće, a to je nekad i do 50 stvari na dan a ne može baš sve da dobije… Možda nismo učili školu za te psihologije i pedagogije ali smo svakodnevno vežbali sve te stvari… Ne samo vežbali već smo možda bolji pedagog i psiholog od nekih koji su učili škole…
Zamislite sastanak i pored sebe imate nekog od nas a suprotno od nas neki (potencijalni) partner ili šta god… Zar nije korisno imati nekog ko ume u minuti da maltene uđe ljudima u glavu i odmah zna kako da nastupi, da se postavi, da ih u tim pregovorima, u toj psihološkoj igri savlada očas posla…? Verujte mi, meseci, godine iza nas a sami sa decom… Postali smo MAGOVI PSIHOLOŠKIH IGARA, baš kao što smo magovi za sledeću tačku, koju sam namerno ostavio za kraj jer verujem da će Vama biti ipak najinteresantnija…
Upravljanje finansijama – Ah… Da, namerno ostavljeno za kraj. Jer je ovo mozda naša i najjača prednost. Kako, zašto? U dvoroditeljskim porodicama, lakše je, naprosto je lakše, (često) su prisutne dve plate dok je kod nas prisutna jedna, često nijedna. Zamislite imate dete/decu, kojima uvek treba sve, često traže sve redom, pa hrana, računi, odeća, obuća, pa i igračke, slatkiši… A novca često minimalno…
Godinama, u takvim uslovima, naučili smo pametno trošenje sredstava, jer upravo zbog te dece nismo u mogućnosti da sva sredstva potrošimo odmah, moramo da brinemo i o sutra i o prekosutra i o danima do sledećeg primanja…
Minimalna sredstva, a velike potrebe, vremenom smo savladali balans trošenja i potreba… Zapravo, moram to više puta napomenuti, zaista nema boljih osoba za finansije od nas iz jednoroditeljskih porodica, to naši domovi i dokazuju (minimalna sredstva a nema oskudacije)…
Pa, kako nam je upravljanje finansijama u krvi, mere štednje a da se svega ima, pametno trošenje i sve to oko novca nam je u krvi, gde ćete naći boljeg radnika, koji u glavi ima to da je velika šansa da dobije bonus ako poslodavac ima veći profit? Veća je i šansa za povišicu itd… Sve i da nema bonusa ni povišice, nećemo se razbacivati, nije nam u krvi da se baškarimo, razbacujemo….
******
Svako zaslužuje priliku. Ne treba osuđivati na prvu loptu. Zaista smatram da je NEPRAVEDNO odbiti kandidata za posao samo zato što je samohrani roditelj…
Možda to može potpasti i pod domen diskriminacije, ali… Nećemo da se tužakamo, nemamo vremena za to… Nismo pokvareni pa da idemo na sud. Samo hoćemo da radimo, hoćemo priliku da se dokažemo.
Dodaj komentar