Oni među nama koji kudikamo pamte, što će reći oni koji pamte dalje od jutrošnjeg doručka, ako su uopšte doručkovali, verovatno se sećaju da su pre nekoliko meseci tabloidna smetlišta mozga, a potom i ostala medijsko-propagandna glasila, lansirala više no zabrinjavajuću vest da je negdanjeg gajbonošu šešeljevskog, a danas svevlasnika srpskog, napao infarkt, ili kakva slična srčana nepodopština, dovoljno nestašna da u svim pisanim i nepisanim dokumentima narečenog istorijskog trenutka bude zabeležena.
Pamte, oni koji pamte, i to da je srce (ej, srce!) pomenutom životodršcu sanirano brže no što bi ikome od žitelja i državljana srboprćije kurje oko bilo zalečeno. Ukoliko pamte to, verovatno pamte i svoju decu, žene, muževe, komšije, braću, sestre, kolege, koleginice, dalje i bliže rođake koji su pali na braniku života, čekajući da im lekari zakažu dopler vena, magnetnu rezonancu, ili kakav drugi „rutinski“ pregled za uništen bubreg, natrulo srce, usahlu jetru, odsečenu ruku, šta god.
S tim što ovi koji su pali nisu dobili ni stubac u lokalnim novinama.
Elem, sve i da se gazda prenemagao u još jednom od svojih bezbrojnih peemesova, u želji da patetično privuče još nekoliko tona žive vage onih koje voda po autobusima da mu zastavama mašu i da čuvaju svoje sirotinjskojadne pozicije po vodovodima, kanalizacijama i ostalim deponijama (javno) komunalnog otpada, više je nego jasno da bi, ukoliko ga uistinu kakva smrt u najavi zaskoči, bio lekarski procesuiran daleko hitnije i uspešnije od svih onih desetina hiljada unesrećenih podanika njegovih što čekaju i neretko čekajući umiru po stočnim vagonima od bolnica i lekarskih ordinacija ovdašnjih.
Isti taj gazda, uz podršku nekoliko potkupljeno-uplašenih stručnjaka bez savesti, ovih dana se šepuri i razume u virusologiju i epidemiologiju, u smak sveta i tajnu stvaranja, u bolest i zdravlje, u život i smrt. Broj obolelih je državna tajna, broj respiratora je državna tajna, bolnički kapaciteti su državna tajna, nepostojeći brojevi telefona za potencijalno obolele su državna tajna.
Ono što nije državna tajna je to da će penzioneri, kako bi valjda lakše umrli, dobiti po četiri hiljade dinara od takozvane države. Nije tajna da se virus zbog kog je pola planete strpano u karantin ovde sprečava rakijom i ohrabrujućim fejsbuk statusima. Nije tajna da je glavna mera prevencije u školama pranje ruku toplom vodom i sapunom, iako niko od svih tih silnih vračeva ne pominje da je sapun i toplu vodu u srpskim školama teže pronaći nego mrvu mozga u izjavi prosečnog srpskog ministra sa kupljenom diplomom.
Dakako, nije tajna ni to da, u vreme kada pola sveta zatvara cvećare i tržne centre, autobuske i železničke stanice, groblja i šetališta, srpske škole ostaju širom otvorene.
Zašto?
Zato što deca nisu na meti virusa? Ajde?! Skupovi u zatvorenom prostoru zabranjeni, mitinzi odloženi, sahrane na stendbaju. Gde su škole, gazda? Na livadi? Ima jedna narodna koja veli da je lako tuđom batinom gloginje mlatiti. Ovde nije reč ni o nečijem reproduktivnom organu, ni o nečijim gloginjama.
Čiju decu žrtvuješ, gazda? Čijim životima treseš plodove sa drveta tuđe ludosti, tuđeg poltronstva, tuđeg ćutanja? Hoće li ijedno od te dece pre tebe doći na red ukoliko se u isto vreme bolest u tebi i u njemu zapati? Čija krv to, kako je davnih dana pesnik pitao, kôla venama hrabrih? Čiju krv OPET po grobljima da sahranjuješ!
Malo li je krvi nevine, zbog okota zlotvorskog, proliveno i sahranjeno? Mora li se, gazda, opet konj vezivati tamo gde ti kažeš, iako o konjima znaš jedino to da će za tebe glasati? Makar posle glasanja crkli. A crći će. Kamo ćemo onda u svetu bez konja, kamo ćemo onda u zemlji bez ljudi? Pitaš li se ti, pitaju li se konji, pitaju li se ljudi?
Upravo tako!