Bio je veliki graditelj Novog Sada, nisu ga voleli ni autonomaši ni velikosrbi, struka mu je uvek bila ispred politike

Za Novi Sad se vezuju imena brojnih znamenitih ličnosti, koja ne mogu i ne smeju da se zaborave, ali dešava se, nažalost, da sećanje na neke ljude čiji su zasluge podjednake, možda čak i veće, nepravedno izbledi.

Glavni inženjer na prugama Šamac-Sarajevo i Brčko-Banovići

Da je poživeo još tri godine, Lajko Lajoš bi ovog avgusta slavio stoti rođendan, a veliki deo svog veka, onog radnog, posvetio je preobražaju vojvođanske prestonice: pod vođstvom ovog vrsnog građevinskog inženjera potpuno je rekonstruisana železnička mreža, bez čega bi dalji razvoj grada bio praktično nemoguć.

Tek nakon toga, Novi Sad je počeo da dobija obrise organizovanog urbanog centra.

Pre nego što se uhvatio u koštac s najvećim izazovom u dotadašnjoj karijeri, ovaj rođeni Subotičanin, briljantni diplomac Tehničkog fakulteta u Budimpešti, kalio se rukovodeći radovima na prugama Brčko-Banovići, Šamac-Sarajevo i Doboj-Banjaluka, koje su tih pedesetih godina, a i mnogo kasnije, važile za simbole prosperiteta mlade države.

Nakon toga, Lajko je postavljen na čelo tima koji je obnavljao železnički čvor u Splitu, da bi ga potom pozvali da pomogne Novom Sadu.

Teretni vozovi u centru grada

Kada se te 1955. godine, zajedno s porodicom, suprugom i dve kćerke preselio u glavni grad severne pokrajine, mladi inženjer je (bukvalno) na licu mesta uronio u problem.

Voz na relaciji Beograd-Novi Sad-Subotica, koji je vukla stara parna lokomotiva, iz Štrosmajerove u Petrovaradinu penjao se na Most Maršala Tita (kasnije Varadinski), odakle je, prolazeći kroz ulicu Vojvode Mišića, tik pored zgrade u kojoj su živeli Lajkovi, ulazio u Radničku ulicu, gde je u to vreme bila industrijska zona sa starim novosadskim fabrikama – Novkabelom, Danubijusom, Kulpinom…

Putnički vozovi odatle su išli dalje, do glavne železničke stanice koja se nalazila na mestu gde je današnja Limanska pijaca, pa preko sadašnjeg Bulevara cara Lazara i ulice Cara Dušana, trasom na kojoj je docnije probijen Bulevar Oslobođenja.

Pruga opasna po život

Nije teško pretpostaviti da stanovanje u zgradama načičkanim duž pruge nije bilo nimalo komforno a ni bezbedno: osim što je svaki prolazak voza izazivao omanji zemljotres, sobe su se punile otrovnom parom i dimom, pritom je valjalo otvoriti četvore oči kada bi se deca igrala napolju, uz sam železnički nasip.

Prilaz Dunavu bio je gotovo zatvoren, do Štranda se moglo doći jedino današnjom Fruškogorskom ulicom, dok kej, onakav kakav je danas, nije postojao – obala je bila zapuštena, načičkana improvizovanim dokovima na kojima se istovarao ugalj.

Gradio je Žeželjev most…

Pred inženjerom Lajkom i njegovim timom bio je težak zadatak, ali beše to izazov kojem je bilo nemoguće odoleti. Za početak, morala se izmestiti pruga koja je bukvalno paralisala grad i tako je doneta odluka da se par kilometara od Varadinskog sagradi drumsko-železnički most.

Rešenje koje je ponudio čuveni arhitekta Branko Žeželj bilo je najbolje i 1957. započeta je gradnja betonskog giganta kojom je, upravo na predlog autora projekta, rukovodio Lajoš Lajko.

… i novu železničku stanicu

Most, koji Novosađani i dan-danas nazivaju Žeželjev, pušten je u saobraćaj četiri godine kasnije, stara pruga potpuno je demontirana i premeštena na novu lokaciju nekoliko meseci posle toga, da bi se nakon dve godine započelo s gradnjom nove železničke stanice.

Pod strogim nadzorom inž. Lajka, koji je uneo mnoge važne i korisne izmene u glavni projekat, to zdanje završeno je za rekordnih četrnaest meseci.

I danas važi za pravi biser moderne arhitekture, a da je sreće pa da se održava kako valja, nova železnička stanica još uvek bi bila ponos Novog Sada.

Novi Sad postaje urbani centar

Realizacija ključnih infrastrukturnih projekata otvorila je put za dalji razvoj vojvođanske prestonice, koja je nakon temeljne rekonstrukcije železničkog čvora počela da se širi i polako dobija današnji oblik.

Probijeni su novi bulevari, krenulo se s izgradnjom zgrada na Keju i Limanima, Novi Sad je, konačno “došavši do vazduha i prostora”, postajao pravi urbani centar.

Zašto se nije sreo s Titom

Sredinom šezdesetih, inženjer Lajko postao je potpredsednik SO Novi Sad, a potom je prešao u Pokrajinsko izvršno veće, za sekretara za urbanizam i komunalne poslove.

To nipošto nije značilo da se odrekao struke, bio je glavni nazornik radova na izgradnji mosta “25. maj” koji je spajao Bačku Palanku i Ilok, i njegova briljantna rešenja uštedela su državi nekoliko stotina miliona dinara.

Otvaranju je, maja 1974. godine prisustvovao lično Tito, ali Lajoša Lajka, uprkos tome što je zahvaljujući njemu most bio pravi graditeljski podvig, nije bilo u predsedničkoj sviti.

Gnušao se političkih igara

– Moj otac nikada nije mario za politiku, štaviše, gnušao se igara karakterističnih za vladajuće klike. Najbolji primer za to bila je izgradnja auto-puta Beograd-Novi Sad, kada je došlo do sukoba na relaciji pokrajina-grad. Čelnici Novog Sada bili su za takozvanu “fruškogorsku varijantu”, koja je bila kraća i jeftinija, pritom je nudila i mnoštvo drugih pogodnosti – lepe pejzaže i potencijalni razvoj turističko-ugostiteljskog sektora. U Izvršnom veću Vojvodine smatrali su, međutim, da je “istočna opcija” bolja i uspeli su da proguraju svoj predlog, a tata, koijem je užasno smetalo da se politika tako beskrupulozno meša u struku, odmah je dao ostavku – priča Marta Makarić, starija kćerka Lajoša Lajka.

– Brzo se pokazalo da je istočna varijanta promašaj, ali radovi su već odmakli iako su decenijama ostali nedovršeni. Most kod Beške, gde je umesto dve trake, kako je predviđao projekat, izgrađena samo jedna, sve donedavno bio je usko grlo na tom delu puta i dokaz da je tata bio u pravu – politika nikada ne sme da bude ispred struke .

Ni autonomaš ni “republikanac”

Posle svega, Lajko je pozvan u ŽTP Beograd da učestvuje u rekonstrukciji beogradskog železničkog čvora (koji do dana današnjeg nije rešen!), a kada se došlo do predloga za izmeštanje teretne železničke stanice (jedna od njegovih opcija bila je Zemun), naišao na ogromno protivljenje.

Rekli su “Šta hoće ovaj Mađar, da selimo stanicu u Austrougarsku?!”. Kada je to čuo, smesta se vratio u Novi Sad, gde je u međuvremenu, na Titov zahtev, zbog loše procene lokacije auto-puta Beograd-Novi Sad, smenjena kompletna pokrajinska vlast.

Prihvatio je mesto sekretara za saobraćaj, ali videvši da se, zapravo, ništa nije promenilo, već posle godinu dana prihvatio je poziv “Geneksa” da vodi njihovo predstavništvo u Budimpešti.

Opstrukcija na svakom koraku

Jedan od najvećih i najunosnijih ugovora “Geneksovog” ogranka u mađarskoj prestonici bila je isporuka čelične konstrukcije za Most slobode.

Iako je beogradska firma završila kompletan posao, utvrdila cenu i rokove isporuke, iz pokrajine su zahtevali da se kao nosilac pojavi “Agrovojvodina”.

Politika je ponovo umešala prste i “Geneks” je morao da pristane na taj besmisleni zahtev, a inženjer Lajko se vratio u Novi Sad, sa zadatkom da u svom gradu otvori predstavništvo firme.

Bilo je to 1979. godine, a sve do 1983. radio je od kuće uzalud čekajući da mu grad odobri da iznajmi poslovni prostor. Nije dočekao, i te godine je, rezigniran, otišao u penziju.

Kasnije je saznao da je dolazak “Geneksa” opstruirao tadašnji gradonačelnik Jovan Dejanović kojem se nije dopadalo da se uspešna i jaka beogradska firma, koliko god bila od koristi i gradu i pokrajini, “širi po njegovom zabranu”.

Pošten i nepotkupljiv do kraja

Posle svega, Lajko Lajoš nije osećao ni ljutnju ni gorčinu.

– Njemu je bilo najvažnije da je čist pred sobom, da je sve postigao poštenim radom, bez muljanja i zakulisnih radnji. Moj otac nikada, ali nikada, nije uzeo ni cent provizije za poslove koje je sklapao, za razliku od njegovih kolega koji su od novca “ispod žita” gradili kuće na moru i vozili besne automobile, obilato koristeći mogućnost da kupuju jeftino u diplomatskim magazinima. On je to prezirao, smatrao je da je plata dovoljna nadoknada za njegov rad i da je sve preko toga neprihvatljivo. Tog stava se držao do kraja – ističe Marta Makarić.

Hoćemo ulicu Lajoša Lajka!

A Novi Sad, grad koji je toliko zadužio, zaboravio je Lajoša Lajka, velikog stručnjaka i čoveka, što je ogromna nepravda.

Čast Jovi Dejanoviću koji je nesumnjivo doprineo boljitku Srpske Atine, ali kada je on bio gradonačelnik, porušeno je pola starog jezgra Novog Sada da bi se podiglo Srpsko narodno pozorište, mastodont koji ne služi na čast ni graditeljima ni njemu.

Iako se nakon svega pravdao da nije imao šanse protiv “moćnih struktura” koje su naredile da tako mora biti, mogao je učiniti ono što bi Lajko Lajoš sigurno uradio – dati ostavku.

Ali nije, kao što mnogi nisu jer im je bilo važnije da sačuvaju položaj i privilegije. Pritom su i te kako poradili na ličnoj promociji postajući tako važniji i zaslužniji nego što su zaista bili, pa danas dobijaju svoje ulice, trgove i spomenike.

Ime inženjera Lajoša Lajka, čiji je doprinos Novom Sadu vrlo opipljiv i merljiv, nije se, nažalost, nikada našlo kao predlog za naziv neke ulice.

Nećemo nabrajati ko je sve dobio svoj novosadski sokak a manje je doprineo nego on – lista bi bila podugačka. Zato neka ovaj tekst bude povod, inicijativa da se ta nepravda ispravi. Hoćemo ulicu Lajoša Lajka jer on to definitivno zavređuje!