Laibach je bend koji ne treba posebno predstavljati. Ako ništa drugo, znate da kad slovenački šok majstori nastupaju u vašem gradu, možete očekivati neočekivano.
Upravo tako je bilo i u subotu uveče u Novom Sadu. Dom vojske je bio premali da primi sve zainteresovane koji su želeli da pogledaju jedinstvenu muzičko-scensku izvedbu Wir sind das Volk (Mi smo narod), mjuzikl inspirisan provokativnim postmodernističkim dramaturškim delima Hajnera Milera.
Konceptualni mjuzikl umesto koncerta
Pre svega, u pitanju je predstava, koncept, a ne koncert.
Predstava, koja će vas ostaviti bez reči, audio-vizuelni doživljaj, koji će naterati svaku dlaku na vašem telu da stoji uspravno, kao da lično preživljavate užase, koji je nacistički režim Adolfa Hitlera ispostavio svetu. Zebnja, patnja, horor.
Početak spektakla je bio najavljen za 22 sata, ali je kasnio nekih dvadesetak minuta, sasvim sigurno namerno. Plavo, hladno svetlo, koje je osvetljavalo publiku, zavaljenu u udobne stolice rukometnog terena u Domu vojske, samo je dodatno podgrevalo atmosferu.
Na šanku nije bilo uobičajene gužve, na koju ste navikli na rokenrol koncertima, jer je atmosfera u publici bila zaista kamerna, gotovo pozorišna.
Isto se, doduše, ne može reći i za obezbeđenje, koje je više priličilo fudbalskoj utakmici, nego pozorišnoj predstavi. Spremno za raspravu i obračun, iako nikakvog povoda za isti nije bilo.
Odjednom, gotovo neprijatnu atmosferu prekidaju nežni zvuci klavira i gudači, uz projekciju punog meseca.
Gudači, ubitačna ritam sekcija i vizuelni spektakl
Pevač Milan Fras, inače centralna figura Lajbaha, gotovo je statista u ovoj izvedbi i preuzima aktivnu ulogu na bini samo u najdramatičnijim momentima. Krajnje neobično, pogotovo za one koji ove umetnike prate decenijama.
Svetla pozornice su namerno prepuštena ritam sekciji, koja zaglušujućim zvucima bubnjeva maestralno diriguje emocijama publike, uz fenomenalne vizuelne projekcije.
Kako bi gledaoci bolje razumeli strahote koje su Aušvic, Treblinka i druge fabrike smrti ostavili čovečanstvu u amanet i pratili radnju tokom čitavog spektakla, koji je izveden kombinovanjem slovenačkog i nemačkog jezika, bio je obezbeđen i titl iznad bine.
Baš kao u bioskopu. Sjajan potez organizatora, nema šta, koji je, ipak, u jednom momentu zakazao, pošto je, odjednom, tokom izvođenja nestao, ili nije bio sinhronizovan sa događajima na stejdžu.
Srećom, kratkotrajni tehnički nedostaci nisu omeli uživanje publike, jer je čitav spektakl bio toliko audio-vizuelno „nabijen“ emocijama, da nije ni bilo potrebe za titlom, kako bi se ispratila radnja.
„Nova slovenačka umetnost“ nije izgubila oštricu
Atak na sva čula upotpunjen je i Hitlerovim govorom iz 1940. godine. Kapitalizam, profit i bespoštedni konzumerizam iznad svega, imena poznatih brendova sevaju pred očima, dok Laibach oslikava potresnu priču o narodu koji se desio.
Očito da nas istorija, strašna, a ne tako davna, nije puno naučila, a učitelji su tu da nas podsete i pokušaju da ne dozvole da se ponovi.
Nakon što su umetnici ovacijama ispraćeni sa bine, kraj ovog audio-vizuelnog uživanja je upotpunjen odjavnim govorom, u (anti) autoritarnom maniru po kom su slovenački šok majstori poznati.
Sa bine je poručeno „Vojvođankama svih nacionalnosti da se razmnožavaju i uživaju u ovoj kloaki civilizacije i nadnacije, koliko god mogu.“
Sledi posledni aplauz i ovacije publike, koja je ostavljena da se dobro zamisli nad avangardom kojoj je upravo prisustvovala.
Nije bilo vanvremenskih hitova koji su bend iz Trbovlja učinili legendama svetske muzičke scene, ali nije bilo ni potrebe za tim, jer su gledaoce, kao i uvek, ostavili bez teksta.
Onako, kako samo Laibach to zna i što uspešno čini preko četiri dekade plodonosne karijere, jer su, uprkos stigmatizaciji, zabranama i neshvaćenosti od strane mejnstrima uspeli da ostanu jedinstveni i samo svoji i zauvek antiautoritarni. I hvala im na tome.
Spektakli poput ovog zaista zaslužuju svoje mesto u gradu koji je poneo titulu Evropske prestonice kulture. Neue Slowenische Kunst (Nova slovenačka umetnost) i dalje pleni svojom inovativnošću i izaziva konroverze, baš kao i kada se prvi put pojavila na jugoslovenskoj kulturnoj sceni početkom osamdesetih.
Vreli muzički jul u Novom Sadu – od avangarde Lajbaha do ludih noći na Exitu (FOTO, VIDEO)
Dodaj komentar