Pored „Mašinca“, „Linee“ i srednjih škola, gde se intenzivno sviralo, krajem 80-ih godina najaktuelnija je bila „Kapija“ u Petrovaradinu, koja je sa prekidima funkcionisala kao koncertni prostor sve do sredine prve decenije novog milenijuma.
Međutim, sve su to bili prostori koji nisu bili primarno namenjeni za svirke, već su imali neke svoje druge funkcije, poput diskoteke ili bilijar kluba.
Upravo su u „Kapiji“ Ateisti imali svoj prvi koncert, za koji Stevan Gojkov Goja, novinar i muzičar koji je svirao u čak četiri novosadska benda (Crkveni Pacovi, Kapetan Leshi, Fear of Dog i Atheist Rap), kaže da će mu ostati uvek u lepom sećanju.
– Taj prvi period, nemaš ni prave pesme, a kamoli hit, ali smo uvek imali publiku, jer su članovi benda svi bili iz različitih delova grada. Nismo bili početnici, svako od nas je imao svoje društvo. Kad se sve te ekipe skupe, već u startu si imao svoju bazu fanova, što je bilo super. Tako je ostalo do kraja, a na prvim koncertima je uvek bila solidna posećenost.
Snalazili smo se za opremu i za sve ostalo. Radule (gitarista) je imao gitaru istesanu od drveta, ja nisam imao bubnjeve, pevači nisu imali mikrofone, jedino je Zare imao solidan bas. Sve je bilo dobro zezanje – ne razmišljaš o novcu, već smo samo želeli da sviramo – kaže Goja.
Na samim počecima, on ističe dobar demo festival u Jožef Atila školi. Morao je da svira dva puta za veče, jer su svirala dva njegova benda – Ateisti i Kapetan Leshi. Isto veče publici se predstavio Auslander, koji je bio preteča Generacije Bez Budućnosti.
Provod u podrumu preko puta Saborne crkve
Preko puta Saborne crkve u Pašićevoj ulici, u ulazu gde se danas nalazi „Atrium Hamam & Spa“, nekada se nalazilo još jedno legendarno mesto – „Atrijum“.
Nije, naravno, imao nikakve veze sa turskim kupatilima, već je funkcionisao kao mesto za svirke i izlaske, u kojem se mogla čuti stvarno odlična muzika.
– Šole iz Katarze i Željko Tomić, stari novosadski panker (a kasnije i narodni poslanik), radili su kao didžejevi. „Atrijum“ je bio rokenrol kafić, u kom je večito bila gužva, a u tom podrumskom prostoru, malo mesto su izdvojili za svirke. Primarno je bilo da trešti muzika.
Kad smo kao bend počeli profesionalno da sviramo, prvi menadžer nam je bio pokojni Boba Stošić, direktor Radija 021. On je imao „genijalnu“ ideju da Ateisti sviraju tri koncerta u „Atrijumu“ tokom istog dana. Bilo je strašno – priča nam Goja muzičarske muke.
„Atrijum“ je funkcionisao do druge polovine 90-ih godina, pa su i mnogi pankeri mlađe generacije uspeli da „uhvate“ neke od sjajnih žurki na ovom legendarnom mestu, poput tematskih ska večeri, na kojima si morao da budeš viđen.
Povratak „dragstor kulture“
Nakon ekspanzije kafića i klubova krajem 80-ih, naredna dekada je donela sa sobom bedu, nemaštinu, ratove i hiperinflaciju.
Alternativna omladina u gradu nije imala novca za sedenje po kafićima, pa se ekipa ponovo preselila ispred dragstora, koji su postali glavna mesta za druženje i „zagrevanje“ pre koncerata.
Ovu novosadsku „tradiciju“ započeo je legendarni „Lovćen“ još krajem 70-ih, a u ovom periodu svaki deo grada je imao svoju kultnu radnju ispred koje se skupljala masa.
– Od 13. do 19. godine smo izlazili ispred dragstora i po klubovima u kojima su se održavale svirke. Krajem osmog razreda „otpadali“ smo u Zmaj Jovinoj i Dunavskoj ulici i upoznavali ljude iz drugih delova grada sličnog profila, koji su takođe slušali muziku i svirali instrumente.
U to vreme je gradu bilo jako puno bendova, skoro da je svaka ulica imala svoj bend. Počeli smo da organizujemo svirke i da izlazimo zajedno – priča nam Nemanja Dukić Duka, nekadašnji pevač i gitarista Blitzkrieg-a, a danas frontmen De Limanos-a.
Žurke do jutra uz gajbu na kauciju
Prema njegovim rečima, posebno je bila popularna Miletićeva ulica, a njegova ekipa se skupljala kod prodavnice trikotaže „Fruška Gora“, naspram dragstora „Deni“, koji je vremenom postao kultno sastajalište novosadske omladine.
Ispred „Denija“ se skupljalo i po nekoliko stotina ljudi na veče, a pilo se i družilo u svim okolnim ulicama do kasno u noć. Incidenti i tuče su bili uobičajena pojava, kao i posete milicije, koja je redovno postrojavala ekipu čim se gradu desi neko s*anje, a često i bez razloga.
– Dragstor „Smokva“ na Limanu 1 je takođe bio kultno mesto okupljanja, tamo je „visila“ ekipa starija par godina od nas. Na Limanu 2 se otpadalo iza žutih grada, pilo se po stepenicama i haustorima. Okupljali smo se kod „Kocke“ na okretnici autobusa kod Štranda – ime je dobila po šahtu u obliku kocke.
Diskont „01“ u Bronx-u (deo Limana), prekršten je u Oi! diskont, jer su se tamo skupljali skinhedi, u dvorištu na pesku. Skinsi su se skupljali i na Grbavici, na kraju ulice Lasla Gala. Još jedno kultno mesto bio je i dragstor „Maksim“, u ulici Maksima Gorkog – tamo se dolazilo posle fajronta na „Mašincu“, a radio je non-stop. Te 1991. godine učestalo se provlačio termin SAO Krajina, pa je je ovaj dragstor prozvan SAO Maksim – kroz smeh priča Duka.
„Dragstor kultura“ je u Novom Sadu daleko nadživela devedesete i postala jeftina zabava za gradsku omladinu, koja je uzimala gajbu na kauciju ili uz neki lični dokument i „vrtela“ je do iznemoglosti do ranih jutarnjih sati.
Maximum Rock’n’Roll – pankerska meka u srcu grada
Sasvim sigurno da pank „bum“ 90-ih ne bi bio toliko velik i jak, da nije postojao „Maximum Rock’n’Roll“ – čuvena radnja u Skerlićevoj 7, koja je dobila ime po jednom od najpoznatijih američkih fanzina u istoriji ove vrste muzike.
Otvorio ga je Voja Žugić u avgustu 1991. godine, a u Novom Sadu, pa ni u čitavoj Srbiji, nije postojalo nijedno drugo mesto gde ste mogli da kupite najnovija izdanja bendova, o kojima ste u to vreme čitali jedino u fanzinima.
Imali su ogroman izbor ploča, originalnih diskova i kaseta iz sveta panka, hardkora i metala, uprkos teškoj situaciji u državi, što je u to vreme bila naučna fantastika.
Presnimavanje kaseta
Ukoliko niste imali novca da ih priuštite, uvek ste mogli da ih presnimite na kasetu. Jedan od ljudi koji je snimio hiljade kaseta novosadskim pankerima je upravo naš sagovornik Goja, koji je počeo da radi u „Maksimumu“ neposredno po otvaranju prodavnice.
– Prihvatio sam bez razmišljanja – to mesto je za mene bilo suđeno. Možda je malo neoriginalan naziv prodavnice, ali je zapravo dobar. Najsmešnije mi je bilo kada je lik u Mostaru otvorio muzičku radnju koju je nazvao „Flipside“ (po drugom čuvenom fanzinu). Međutim, taj naziv Hercegovcima sigurno nije značio ništa, a „Maximum R’n’R“ – odmah znaš da je nešto rokenrol, pa još „napucano“ – kroz smeh priča Goja.
Koliko je ova prodavnica značila za novosadsku scenu u to vreme, potvrđuje nam i Duka.
– To je bilo mesto gde smo se preko dana okupljali, a blizu je bila i „Fruška gora“ gde smo otpadali, tako da smo tamo provodili dosta vremena. Neretko smo ulazili da dosađujemo starijim tipovima, Voji i Goji, koji su bili dobro informisani o zbivanjima na svetskoj andergraund sceni, jer tih godina i nije bilo mnogo informacija, sem onoga što smo čitali u fanzinima.
Još 1991. godine mogli smo tu da kupimo ploče bendova koji su nas interesovali. Posle su krenule sankcije, pa smo kupovali smo bugarske i poljske kasete – oni su štancovali sve – od Nirvane do OI! bendova. Svakako da su kasete bile nosač zvuka koji je obeležio moj period odrastanja – neko je imao dabl dek i tako je krenula čitava priča – kaže nam Duka.
Kako su se muzički fanovi snalazili za ploče
Novosadski pankeri su se još 80-ih godina snalazili na sve moguće načine kako bi nabavili ploče koje ih interesuju.
Putovalo se busom sa švercerima, a novac se slao direktno izdavačkim kućama u kovertama, gde su se na razne načine trudili da ga sakriju, kako ih poštari ne bi provalili.
– Prvo smo krenuli sa naručivanjem iz Velsa, od čuvenog Kob Rekords-a – njih spominju i Zagrepčani i Beograđani – svi smo naručivali od njih, jer su primali dinare. Tada si bez problema u Londonu mogao da menjaš dinare za funte.
Sarađivali smo sa demo bendovima, pošto smo radili fanzine i naravno najvažnije – presnimavanje kaseta. Naručivali smo i od We Bite-a, to su uvek bile neke avanture. Sakrivaš novac u indigo papir ili aluminijumsku foliju, ali poštari bi uvek našli način da nas provale – po adresi znaju da je unutra lova – objašnjava nam Goja na koji se način naručivala muzika.
Dovijanje u doba sankcija i izdavaštvo
Naravno, sve je postalo drastično teže kada je nastupila beda i nemaština u narednoj dekadi. Potrebno je bilo mnogo truda i energije da se omogući rad specijalizovane muzičke prodavnice.
– Za robu smo se, pogotovo u vreme sankcija, snalazili na najrazličitije načine – od kupovine kaseta na angro od Poljaka i Rumuna sa Subotičkog buvljaka, preko poručivanja nosača zvuka direktno od izdavača (stranih i domaćih) ili retkih uvoznika.
Naravno, oslanjali smo se i na sekond hend i komisionu prodaju, dok smo tokom poslednje dve godine rada ostvarili saradnju sa velikim američkim nezavisnim distributerom Mordam Records – priča nam Goja.
„Maximum Rock’n’Roll“ nije samo sanbdevao novosadske pankere „svežom“ muzikom, već je pomagao i bendovima.
Vlasnik prodavnice, Voja, osnovao je nezavisnu etiketu „Start Today Records“, preko koje su mnoge grupe konačno ostvarile san da imaju zvanično izdanje, poput No Speed Limit-a, Katarze, Six Pack-a, žestokih Beograđana Dead Ideas i mnogih drugih.
Kultni Atheist Rap je svoj debitantski album „Maori i Crni Gonzales“ objavio upravo za ovu etiketu.
„Tri Drugara“
Pored muzike, fanzinaštvo je u to vreme imalo ogromnu ulogu za novosadsku scenu, jer nije bilo interneta. Sve se radilo poštom i kucalo na mašini, a ponekad bi prošli i meseci pre nego što stigne odgovor na pitanja od nekog stranog benda.
„Maksimum“ je bio mesto gde ste mogli da pronađete najrazličitije fanzine tog doba, a jedan od najznačajnih domaćih fanzina svih vremena – „Tri Drugara“, izašao je upravo iz kuhinje ekipe koja se okupljala oko ovog kultnog mesta.
Pokrenuo ga je Miloš Vojnović Šima, kojem su se ubrzo pridružili Zgro i Goja, a za njega su pisali i brojni muzičari sa novosadske scene, kao i poznate gradske face i saradnici iz inostranstva.
Tu ste mogli da pronađete sve informacije koje su vas interesovale – od intervjua sa bendovima, recenzija najnovijih izdanja i drugih fanzina, izveštaja sa koncerata – drugim rečima svega čega nije bilo u standardnim muzičkim časopisima.
Pankeri su svaki novi broj čekali kao ozeblo sunce, a na kraju je poprimio formu pravog muzičkog magazina. Zasluženo je 2015. godine doživeo reizdanje svih brojeva u formi prave knjige, sa prigodnim podnaslovom – „Novosadska pank lektira“.
Čitavoj priči je doprinela kultna emisija „Punk Off“, u kojoj su emitovani brojni pank spotovi i intervjui, nešto što do tada, a ni posle, nije moglo da se vidi na nacionalnim frekvencijama. Radila ju je upravo ekipa iz „Maksimum Rock’n’Roll-a“.
„Rokoteka“ – okupljalište svih subkultura
„Rokoteka“ je bilo kultno mesto u samom centru grada, u današnjoj ulici Kralja Aleksandra. Tamo su se skupljali pripadnici svih gradskih subkultura početkom 90-ih – od rokera, pankera, rokabilijevaca i skinheda do alternativaca i metalaca.
Funkcionisala je i kao mesto za izlaske i koncerte, brojni bendovi su tu održavali probe, a upravo zbog raznolike mase koja je tu izlazila, nisu bili retki incidenti i tuče.
– Blitzkrieg je imao prvu svirku u “Rokoteci”, u aprilu ili maju 1992. godine, a ovo kultno mesto sam prvi put posetio godinu dana ranije. To je prvo mesto van Limana na kom sam pogledao svirku, a došao sam da pogledam drugare iz kraja, Miteserse.
Taj prvi koncert mi je ostao zauvek u sećanju, jer smo bili nepoznat bend iz našeg kvarta, a iako je u tom malom prostoru bilo svega stotinak ljudi, mi smo bili oduševljeni. Sećam se da smo posle te svirke sedeli do tri ujutro na Limanu i sabirali utiske – priča nam Duka, basista i pevač ovog kultnog novosadskog benda.
Brojni novosadski bendovi su „protutnjali“ kroz „Rokaru“, iako nije baš bila najfunkcionalniji prostor za tu namenu, pošto je bina bila na sredini.
Promenila je ime u „Čudna šuma“ 1996. godine, a nedugo potom se ugasila.
„Studio 24“ – mesto gde su primali sve valute sveta
Još jedno mesto koje je od 70-ih godina bilo neizostavno na gradskoj muzičkoj mapi je i kultni „Studio 24“.
Tokom 80-ih ovde su svirala velika imena jugoslovenske scene, a sa klupskim koncertima nastavilo se i u narednoj dekadi. Pored svirki, ovaj klub je bio i popularno mesto za izlaske, gde su didžejevi neumorno vrteli alternativne muzičke hitove.
– Prostor se pregrađivao kad su svirali bendovi, a u leto 1992. godine je bilo dosta svirki. Ređali su se Atheist Rap, Mitesers, OKGP, No Speed Limit, Dead Ideas i KBO. I u narednim godinama je nastavljeno u istom ritmu. Tada je bila jeziva hiperinflacija, a oni su bukvalno primali sve valute sveta. Mi smo od roditelja „mažnjavali“ kovanice, koje su ostajale kao kusur sa raznih putovanja (austrijski šilinzi, feninzi, krune, franci…).
Sve se primalo i za sve se mogla dobiti cuga – uglavnom vino u rinfuzi – ono „poznato vino iz Erduta“, koje su sve točionice u gradu morale da prodaju. Pivo nam je bila misaona imenica, nismo imali sredstava da popijemo više od jednog piva, čak ni u radnji. Izlasci su se svodili na otpadanje na ulici i ispijanje tog rinfuznog vina. U točionici je koštalo 70 feninga, a u „Studiju 24“ je litra koštala marku ili marku i po – kaže nam Duka.
Lude žurke u „Studiju“ su se nastavile do 1996. godine, a danas je na njegovom mestu striptiz klub.
Pankeraj kod „kadice“ na Spensu
Na mestu gde se danas nalaze brojne prodavnice, pored amfiteatra na Spensu (u slengu poznatijeg kao „kadica“), nalazio se početkom 90-ih koncertni prostor pod imenom „Kazino“.
– To je bio solidan prostor za svirke. Lik koji je bio zadužen za organizaciju koncerata, Velja Macut, imao je kancelariju na Spensu. Bio je ogroman i pomalo zastrašujućeg izgleda, ali je voleo nas, klince. Prostor je čuven po tome što su Ateisti, u jeku njihove najveće popularnosti, svirali dva dana zaredom, a koncerti su bili skroz rasprodati.
Upravo taj mi je jedan od njihovih najboljih koncerata, bilo je potpuno krcato, ludilo. Na televiziji je tada bilo 3-4 programa, a NS Plus, koji je bio nešto urbaniji i Treći kanal, često su puštali njihove spotove. Ceo grad ih je slušao, uključujući i tada „mrske“ dizelaše – kaže Duka.
Priliku da se publici predstave u „Kazinu“ nisu propustili GBB, Vrisak Generacije, Mitesers, Blitzkrieg i brojni drugi bendovi tog vremena.
Nastaviće se…
Novi Sad kroz naočare starih pankera: Provod ispred dragstora i svirke po školama
Lep spomenar 🙂