Novi Sad je još na prostoru bivše Jugoslavije važio za alternativnu meku, grad odakle su, sa pojavom panka i novog talasa, potekli neki od najvažnijih bendova koji su obeležili rokenrol scenu.
Bendovi poput Pekinške Patke, Laboratorije Zvuka, Lune, La Strade, Boya, Obojenog Programa i mnogih drugih, mogli su ravnopravno da se nose i dele bine širom zemlje sa svojim savremenicima iz velikih centara, poput Beograda, Zagreba, Sarajeva, Ljubljane i Rijeke.
Oni su utabali muzički put za brojne grupe tvrđeg zvuka, poput Vriska Generacije, Atheist Rap-a, Ritma Nereda, Love Hunters-a i GBB-a, koji i dalje predstavljaju ponos ovog grada, a imali su čast (ili obrnuto?) da sviraju i sa najvećim imenima svetske pank scene.
Na tragu njihovog uspeha, čitava priča je nastavljena u još jačem ritmu tokom devedesetih, kada se dogodio pravi bum novosadske pank scene, koju su predvodili Provokacija, Blitzkrieg, Mitesers, Korozija, DMT, Proleće i mnogi drugi.
Paralelno sa uspehom muzičkih grupa koje su proslavile naš grad, rasla je potreba za koncertnim prostorima, kao i mestima okupljanja progresivne omladine, od kojih će neka vremenom steći legendarni status.
Na žalost, većina ovih mesta danas ne postoji ili je promenila prvobitnu svrhu, osim par, čije su gazde odlučile da ne slede sveopštu trku za profitom, već da ostanu dosledni originalnoj ideji i svoju priču izguraju do kraja.
Iako u Novom Sadu verovatno postoji više pabova i kafića nego ikad, većina njih (čast izuzecima) ipak predstavljaju samo povlađivanje aktuelnim trendovima, čekajući patinu vremena da bi mogli da se proglase zaista „legendarnim.“
Ako govorimo o koncertnim prostorima, njih je naizgled više nego ikad, ali realno ih nikad nije bilo manje, jer u aktuelnim „kulturnim stanicama“ prava subkultura nije ni dozvoljena ni poželjna.
Ovo je priča o legendarnim novosadskim mestima, pre svega koncertnim prostorima koji su oblikovali moderni duh i ritam ovog grada, kao i kafićima i pabovima koji su predstavljali utočište za novosadsku alternativnu omladinu u poslednje četiri dekade.
Kako je sve počelo
Naravno, počelo je od korzoa, legendarne „Mrce“ i gradskih kafana, pošto kafići, u današnjem smislu te reči, i pravi klubovi za svirke, nisu ni postojali do početka osamdesetih u našem gradu. Sve je bilo uniformisano – beli ili karirani stolnjaci i limene pepeljare…
Kao što smo već napomenuli, pojava panka i novog talasa prodrmala je tadašnje novosadske klince da se late instrumenata i „poderu rok“, želeći da budu poput njihovih uzora iz Britanije i Amerike, koji su muzikom, stilom i načinom razmišljanja želeli da potkopaju temelje učmalog establišmenta.
Da bi stekli bolji uvid u stanje tadašnje rokenrol scene i ispratili genezu novosadskih legendarnih mesta od početka 80-ih, popričali smo sa Stevanom Gojkovom Gojom i Nemanjom Dukićem Dukom.
Goja se danas bavi novinarstvom, a svojevremeno je svirao u čak četiri novosadska benda – Crkveni Pacovi, Kapetan Leshi, Fear of Dog i Atheist Rap.
Jedan je od autora legendarnih fanzina „Bolji život“ i „Tri drugara“, koji predstavljaju neke od najvećih dometa fanzinaštva na ovim prostorima, svojevrsni pečat vremena i način na koji su se muzički fanovi informisali o aktuelnim dešavanjima na pank sceni, pre pojave interneta.
Ljubav prema muzici zadržao je i danas, pa na radost ljubitelja jamajčanskih ritmova, često zna da zavrti ploče u nekim od novosadskih kafića i klubova.
Duka je profesor istorije, a trenutno radi na medicinskom fakultetu.
Bio je pevač i svirao bas u kultnom novosadskom bendu Blitzkrieg, a danas predvodi De Limanos, grupu sastavljenu od veterana gradske pank scene, sa kojom upravo snima prvi album.
Sajmište – glavno mesto za velike koncerte
– Najvažnije mesto u detinjstvu je bilo Sajmište. Tu sam stanovao i tu su se održavali veliki koncerti, u najvećoj hali, gde se održavao „Dnevnikov“ turnir u fudbalu, jer krajem sedamdesetih klubovi nisu ni postojali.
Prvi koncert mi je bio Bijelo Dugme, na koji sam išao sa samo 10 godina, u zimu 1976/77. godine. Bio sam šokiran – započinje Goja priču za Luftiku.
Na Sajmište su išli svi klinci tog vremena koje je interesovao rokenrol, a tu su gostovala sva velika imena tadašnje scene – od Azre do Atomskog Skloništa i Riblje Čorbe, ali i aktuelnih stranih bendova poput Girlschool ili Samson-a.
„Boom festival“ – pankersko osvešćenje grada
Presudan trenutak za novosadske pankere bio „Boom festival“, koji se održao 1978. godine, takođe na Sajmištu, u jednoj manjoj hali, koja je tom prilikom bila ispunjena do poslednjeg mesta.
Svi su želeli da uživo vide Paraf, Prljavo Kazalište i Pekinšku Patku, mlade nade tadašnje scene, koje su se probijale nezaustavljivom brzinom.
– Počelo je u ranijim popodnevnim časovima, ali nama je bilo najbitnije što smo uhvatili Pekinšku Patku. Već smo slušali pank, a bili smo toliko nestrpljivi, u nadi da ćemo videti nekog od muzičara, pa smo čekali i Vatreni Poljubac, a Riblja Čorba je tada prvi put nastupila u našem gradu.
Šetajući oko Sajma, videli smo plakate A4 formata na kojima je pisalo „Pekinška Patka Punk“. Na slici su bila neka četiri lika, koji su nama, naspram slika engleskih pankera koje smo viđali po časopisima, delovali smešno. Kad su izašli, nama kao 12-ogodišnjacima je bilo super, a interesantno je da im je većina pesama tada bila na engleskom – kaže Goja.
Ludilo Pekinške Patke u seoskim Domovima kulture
Ubrzo je i sam sa drugarima formirao bend Crkveni Pacovi, sa kojima je odsvirao tri koncerta (na prvom je pevao, na drugom svirao bas, a na trećem bubnjeve), od kojih dva upravo kao predgrupa Pekinškoj Patki – jedan u Veterniku, a jedan u Rumi.
Novi Sad u to vreme nije imao omladinski klub, već Tribinu, a po selima su postojali Domovi kulture, gde su se održavale svirke.
– Kada smo svirali u Omladinskom centru u Veterniku, prvi put sam video kako mi lete šrafovi iznad glave – bilo je tu svakakvog sveta. Čonta je došao u crnom taksiju sa dve devojke, odeven u balon mantil i šešir, a zatim se preoblačio u svoj prepoznatljivi pankerski imidž.
U Domu kulture u Rumi bacili su na pevača kantu za smeće, pa je započeta čarka sa prisutnima, nakon što je publiku zbog ovog poteza nazvao „seljacima“. Došla je čak i milicija da nas izmiri, nakon čega su na sproveli do kola i vratili smo se u Novi Sad – opisuje Stevan duh tog vremena.
Značajni festivali sa kraja 70-ih
Nakon velikog uspeha pomenutog „Boom“ festivala, organizatori su uvideli pomamu za pankom i novim talasom, pa su se potrudili da brzo organizuju slične manifestacije.
Jedna od njih je i „Grok“ festival, koji je muzički kritičar Bogica Mijatović nazvao „koncertom za postradale sa džez festivala“.
Naime, džez festival je „pukao“ pa je trebalo nešto na brzaka sklepati. Nastupili su Kontraritam, Viša sila, Fotomodel, Šarlo akrobata, Parlament, Pekinška patka, Laboratorija zvuka, Vruć vetar i Pečat, a koncert je nazvan „mini-Boom-om“.
Prema Gojinim rečima, bio je fenomenalno urađen, na nivou sličnih manifestacija u svetskim metropolama, a imao je sopstveni fanzin i prateću izložbu.
– Oficijalne majice bendova ili bilo kakav „merch“ tada nije postojao. Majice su se naručivale iz Londona, ili si ih pravio sam. Tek sredinom 80-ih su se pojavili preslikači na sajmu, koji su izdržavali dva pranja, a posle si majicu mogao da baciš – objašnjava Goja.
Posle njega je održan i „pravi“ Mini Boom festival, početkom 1979. godine, gde su svirala dva pank benda – Pekinška Patka i Gomila G.
Prvi klubovi i prostori u kojima su organizovani manji koncerti
„Mašinac“, koji se i danas nalazi u sklopu Fakulteta tehničkih nauka, ali funkcioniše kao običan studentski kafić, tada je predstavljao mesto na kojem su se organizovali nezaboravni koncerti.
Sa istom praksom je nastavljeno sve do početka ovog veka, čime je on dostigao stvarno legendarni status, o čemu će biti više reči kasnije.
Početkom osamdesetih je tamo svirala Azra i brojna druga velika imena jugoslovenske scene, sve dok nisu postali dovoljno popularni da sviraju na Sajmištu.
Inače, tamo su i svoje koncerte sredinom ove dekade održala i dva strana benda – B.G.K. i Inferno, čiji se nastupi i danas prepričavaju među starim gradskim pankerima.
Studio M bio je previše mali i kamerni za bučne pankere tog vremena, osim legendarnog „Pozdrava iz Zagreba“, kada su nastupili zajedno brojni zagrebački i novosadski bendovi, a svirke su povremeno organizovane i u Ben Akibi.
Rukometni stadion u Dunavskom parku se retko koristio. Međutim, baš tamo je održan legendaran koncert na kojem su svirali Pekinška patka, Crkveni pacovi i Fotomodel.
Čonta (pevač Pekinške Patke) je pričao da je baš na toj svirci njihov menadžer stajao sa strane u mraku i prodavao karte na crno, da ne bi plaćao porez. U to vreme bendovi su morali da imaju menadžera sa registrovanom državnom firmom, kako bi državi platili sve dažbine.
Legendarni „Studio 24“ je otvoren još sedamdesetih kao džez klub, da bi početkom 80-ih profunkcionisao i kao mesto za rok koncerte, pa su tu svirali Disciplina Kičme, Obojeni Program, TV Moroni i brojni drugi bendovi.
Danas je pretvoren u striptiz bar, a o značaju koji je on imao na brojne generacije Novosađana, takođe će biti reči kasnije.
Nastaviće se…
Pankerski Diznilend i muzički raj u netaknutoj prirodi Slovenije pod Alpima (FOTO, VIDEO)
Dodaj komentar