Kraljevski raskalašan i poročan: Kako se albanski kralj provodio u Novom Sadu?

U Novom Sadu živelo je mnoštvo znamenitih ljudi, ali malo je poznato da je među njima bio i jedan kralj –  Ahmed Zogu od Albanije.

Poznat i kao Zog I od Albanije ili Skenderbeg III, koji je tokom Prvog svetskog rata neko vreme, tokom 1916. godine, stanovao je u velelepnoj Orbanovoj vili, u ulici Cara Dušana 1.

Danas je, uzgred budi rečeno, nadograđena i izdeljena na otkupljene stanove, malo nalik na glamurozno zdanje kakvo je nekad bila.

200 cigareta i damski budoari

Svedočenja o Ahmedovom boravku u Srpskoj Atini nema mnogo, ali se zna da se u apartmanu koji je zauzimao ceo sprat luksuznog zdanja zadržao nekoliko meseci i da ga je, iako beše raskošno namešten, opremio novim, najskupljim nameštajem.

Svakog jutra ispred kapije čekale su ga kočije kojima se vozikao po gradu i okolini.

Pričalo se da je mladi plemić, koji je u to vreme bio tek ambiciozni potpukovnik albanske vojske, nemilice trošio novac na razuzdane zabave i kocku, te da je na skupe cigare (pušio je neverovatnih 200 komada dnevno!) počesto i opijate, davao pravo bogatstvo. Veliki ženskaroš, kicoš i kozer, uživao je naklonost gradskih dama koje su ga rado primale u svojim salonima, a po svemu sudeći i u spavaćim sobama i budoarima.

Nedostojan pedigre

Ipak, boravak u tadašnjoj Austrougarskoj za Ahmeda Muhtara Bedža Zogolija (tako glasi njegovo puno ime), nije bio motivisan samo željom za dobrim provodom: bila je to svojevrsna potraga za bazom iz koje je trebalo da istupi u pogodnom trenutku i osvoji vlast u svojoj zemlji. A da bi to ostvario, Zogu je bio spreman da ekvilibriše, da sedi, ako treba, i na tri stolice, da se okreće kao vetrokaz – prema svakoj sili koja je bila spremna da mu ponudi više moći, vlasti, novca…

Treba znati da je, ne samo radi takvog stava, budući albanski kralj nije bio naročito cenjen u Evropi jer se njegov pedigre smatrao nedostojnim.

Od junaka do pokvarenjaka

Ahmed je rođen u begovskoj porodici koja je vladala plemenom nastanjenim u oblasti Mat, u središnjem delu Albanije. Kao sedamnaestogodišnjak, istakao se u Balkanskom ratu hrabro se boreći protiv Turaka za nezavisnost koju je njegova zemlja stekla 1913. godine.

Albanija je posle toga postala poprište borbe za vlast i uticaj a prevagu je odnela Austrougarska koja je godinu kasnije na čelo  postavila beznačajnog plemića Vilijama od Vida, i proglasila ga knezom Albanije.

Ahmedov ujak Esad-paša Toptani, prosrpski orijentisan, bio je jedan od najvećih protivnika novog vladara, ali mladi Zogu opredelio se za Austrijanca, mada je održavao dobre kontakte i sa suprotnom stranom.  U međuvremenu, stekao je naklonost Srbije jer je dozvolio da srpska vojska, dok se povlačila preko Albanije, slobodno prolazi kroz teritoriju kojom je upravljao.

Nož u leđa braći Srbima

Vilijam od Vida svrgnut je već posle nekoliko meseci a Zogu je otišao iz zemlje, prvo u Italiju, da bi se, u jeku rata, najpre obreo u Beču, potom u Novom Sadu, odakle je otputovao u Rim. U Albaniju se vratio po završetku rata kako bi učestvovao u formiranju nove vlade, preuzevši tada resor unutrašnjih poslova, nešto kasnije i vojske.

Previranja u novostvorenoj državi dovela su 1924. do puča i Zogu je pobegao u Beograd, prestonicu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Iznajmio je stan na Topčideru i uključio se u društveni život, a svedoci, isto kao i oni u Novom Sadu, pamtili su ga po razuzdanosti i rasipništvu.

Boraveći u Beogradu, Zogu je učvrstio svoj odnos sa Nikolom Pašićem, s kojim je čak potpisao tajni sporazum o uniji SHS i Albanije. S kraljem Aleksandrom imao je  poseban odnos koji bi se mogao nazvati pobratimstvom – srpski suveren pomogao mu je da povrati poziciju u svojoj zemlji i da postane predsednik republike.

Kruna bez vlasti

Međutim, lukavi Ahmed se, uprkos svemu, okrenuo Italiji. Od Musolinija je, naime, dobio obećanje da će mu pomoći da postane kralj i 1928. godine konačno je ostvario taj svoj san, ali cena je bila vrlo visoka – Albanija je, praktično, postala italijanski protektorat.

Krvna osveta kao Damoklov mač

Istorija pamti kralja Ahmeda Zogua I kao pohlepnog, surovog apsolutistu koji je nagomilao ogromno bogatstvo dok mu je narod bio gladan. Nemilosrdno je ubiojao političke protivnike, čije su porodice godinama bezuspešno pokušavale da sprovedu krvnu osvetu.

Zogu I preživeo je oko 60 atentata, a priča se da je onih koji su želeli njegovu krv bilo čak pet stotina. Zbog svih tih pretnji postao je paranoičan, priča se da je dozvoljavao da mu kuva samo njegova majka, a i tada bi sluge morale da probaju jelo pre nego što ga on stavi u usta.

Poniženja i bežanja

S druge strane, Musolini mu je iz godine u godinu sužavao ingerencije, nesmetano se šireći po mladoj državi, da bi na kraju zahtevao kontrolu nad vojskom, policijom i školstvom. Zogu je odbio novo poniženje i Musolini je 1939. godine naredio invaziju Albanije.

Kralj je s kraljicom i tek rođenim sinom Lekom I pobegao u Grčku, potom u Tursku, pa u Veliku Britaniju, gde je dočekao kraj rata.  Posle toga se preselio u Egipat, kod svog prijatelja kralja Faruka koji je svrgnut 1952. nakon čega se Zogu nastanio  u Francuskoj.

U Albaniji posle pola veka – ali u sanduku

Po završetku II svetskog rata, nova socijalistička vlast zabranila je Zoguu da se vrati u zemlju i on je do kraja života  ostao vladar u egzilu. Umro je u Parizu 1961. godine, a  njegovog naslednika Leku I, albanska skupština u egzilu proglasila je kraljem. Leka, koji se školovao u najprestižnijim engleskim školama, postao je uspešan biznismen, ali nije odustao od vladavine u Albaniji.

U nekoliko navrata pokušavao je da svoja kraljevska prava sprovede u delo, ali je referendum početkom ovog milenijuma zapečatio njegovu sudbinu –  Albanija do daljeg ostaje republika. Umro je 2011, a njegov sin Leka II nastavlja kraljevsku misiju. U međuvremenu, ostaci Zogua I preneseni su u Tiranu koja je, ako ništa drugo, i zvanično, glasanjem u skupštini, priznala da je nekada imala kralja.