Gomilali namirnice kao da sutra ne postoji, sada nam bez letovanja to sutra i ne treba

Ježim se dok slušam diskusije gde će se ići na more leta 2020. godine. Montiraju se fantomske ležaljke po grčkim plažama i razgrće pesak u boksovima od pleksiglasa. Pre samo 10 dana navlačili smo namirnice kao da sutra ne postoji, a sada nam bez hladne nes kafe na plaži to sutra i ne treba

Ja neću ići na more ove godine

Ne zanima me koju granicu mogu tek tako da pređem. Ne interesuje me gde mogu u plićak sa maskom, gde bez nje. Ne živim za letovanje – ali razumem ljude koji mogu da žive od toga. Ne pada mi na pamet da idem u inostranstvo na more, planinu ili močvaru a evo i zašto.

Neću da se tresem na ležaljci

Veliko je pitanje koliko će zdravstvenih osiguranja i kako pokrivati potencijalnu zarazu korona virusom. Ležanje na plaži i bacanje u more kad god se neko oko mene zakašlje nije moja ideja odmora. Ovo zlo nije prošlo. Jedna stvar je trčati po pesku, sasvim druga gurnuti glavu u njega, piše Nina Gavrilović za Blic.

Pošto je period u kojem prokletinja može da čuči u meni mnogo veći nego što ću letovati, a mogu i da ga pokupim i preležim i ne znajući da sam ga imala ne želim da dovodim porodicu u rizik.

Sećam se tog ponedeljka u pet

Izraz lica mog oca kada je konačno izašao iz stana nikada neću zaboraviti. Stariji sugrađani su sedeli pod ključem toliko dugo strahujući za goli život, ne mogu čiste savesti da odem da se baškarim po inostranstvu znajući da mogu da im donesem nešto mnogo gore od magneta.

Zbog jedne Milice, jednog Gorana i jedne žene koja se smeje uprkos svemu

Ako vam je trenutno najveća briga gde ćete na letovanje – čestitam! Vi imate taj luskuz. Na hiljade ljudi u Srbiji je izgubilo posao. Ostatak se trese šta će im ovo leto doneti.

Da li će imati para da plate kiriju, kredit, patike za decu do jeseni.

Ne, nije mi more smisao života i ne, neću se ponašati kao da će svet stati ako ne umočim papke u slanu vodu ove godine. Svet je stao ove godine – i mnogima više nikada neće biti isti.

Male porodične firme građene godinama su propadale u danu, imam dovoljno poštovanja da tim ljudima ne kukam što eto, jadna, neću da žderem giros u Pefkohoriju.

I napokon – a šta fali Vrnjačkoj banji?

„Hvala vam puno, nemate pojma koliko mi znači“

Ovog vikenda kupovali smo magnete na tezgi u Ramu nedaleko od Požarevca. Proputovala sam ceo svet, ali nikada ništa lepše nisam videla. Pitala sam čoveka odakle im takvo drveno remek-delo. Ozario se.

„Znate, žena i ja smo ih pravili cele zeme. Dobio sam dva srčana udara i sada od toga živimo“.

Sada od toga živimo. Moj narod. Moje komšije. Ljudi u mojoj zemlji.

Dugo nisam letovala u Srbiji i svesna sam kolika je privilegija moći da odeš negde daleko. Podjednako sam svesna koliko smo sada potrebni onima kojima smo blizu.

Meni nije teret da ove godine ne odem na Halkidiki. Niti mi je odmor da dezinfikujem ruke dok kupujem sladoled i drhtim da li ću uveče dobiti temperaturu, a nema ko da me leči.

Ako sam nešto ove godine naučila, to je da ništa ne moram – osim da shvatim šta su prave vrednosti, a more po svaku cenu nije jedna od njih.