Kad je hirurškinja Kler Teves (nije joj pravo ime) sletela u Singapur sa Filipina na šestomesečnu specijalizaciju, znala je da će joj biti potrebno neko vreme da se prilagodi.

Teves je dolazila iz bolnice koja zadovoljava potrebe siromašnijeg društva u razvoju, da bi radila u medicinskoj ustanovi najsavremenijeg tipa u mnogo bogatijoj zemlji.

Spremila se da uveća sopstveno znanje u ovoj ustanovi svetskog ranga i da se suoči sa drugačijim svakodnevnim medicinskim izazovima.

Ali kad je stigla, doživela je veoma drugačiji kulturološki šok: kako nova bolnica koristi plastiku.

• Pronalazači iz Srbije šalju stiropor u istoriju
• Kako je srpski olimpijac čistio Divčibare od smeća
• Koji su najveći ekološki problemi Balkana

U operacionoj sali, sprave kao što su plastični retraktori – koji se koriste za držanje hirurških rezova otvorenim – koristili su se jednom po pacijentu a potom bacali na kraju zahvata.

U njenoj matičnoj bolnici na Filipinima, ista sprava bila bi detaljno sterilisana i ponovo upotrebljavana sve dok se ne bi istrošila i postala neupotrebljiva.

Kad je videla kako se ovi artikli koji spasavaju živote bacaju, a toliko su traženi na Filipinima, Teves je odlučila da nešto uradi po tom pitanju.

„Kad sam videla sav taj otpad, pomislila sam da ću spasti svaki komad opreme za jednokratnu upotrebu koje mogu da se dočepam kako bih mogla da je recikliram i vratim u opticaj“, kaže ona.

Bila je to odluka koja bi mogla da iznervira nekog u singapurskoj bolnici da nije sprovedena diskretno i uz pomoć prijateljski nastrojenog osoblja.

Na kraju je ona uspela da napuni pozamašni kofer „jednokratnim“ hirurškim spravama koje bi inače bile bačene.

Možda će vas zanimati i pet saveta o tome kako da smanjite otpad koji stvarate

Bavljenje uticajem zdravstva na životnu sredinu, od plastike do oslanjanja na fosilna goriva, brzo može da preraste u ostrašćenu raspravu.

Na kraju krajeva, kad je u pitanju spasavanje života, pacijent koji se nalazi ispred doktora uvek je njegova prva briga.

„Veoma je dobro u teoriji pričati o zdravstvu i njegovom otisku u životnoj sredini, koji nije beznačajan“, kaže kardiolog Rajan Ko iz Hongkonga.

„Ali potpuno je druga stvar kad ste na prvoj liniji fronta u zdravstvu.

„Od nas se kao doktora zahteva da nam neposredne potrebe i zahtevi pacijenata budu prioritet i to mora prvo da se rešava.“

Čak se i Teves slaže s tim – njena motivacija prilikom spasavanja sprava bila je da tu opremu obezbedi pacijentima na Filipinima.

„Bavljenje održivošću nije nam baš visoko na listi prioriteta; sve što radimo, radimo da bismo pomogli pacijentima“, kaže ona.

Drugi ističu da je u širem smislu održivost takođe pomaganje pacijentima – ili, tačnije, sprečavanje da ljudi uopšte moraju da idu u bolnicu.

Uzmite na primer emisiju ugljenika u zdravstvu – kad bi zdravstvo bilo zemlja, bila bi peti najveći emiter gasova efekta staklene bašte na planeti, prema podacima neprofitne organizacije Health Care Without Harm.

To je otisak ugljenika koji je isti kao emisija 514 elektrana na ugalj, ili 4,4 odsto svih globalnih neto emisija.

Više od polovine toga je rezultat trošenja energije: gas, para, klimatizacija i operativne emisije.

„Sagorevanje fosilnog goriva daje veliki doprinos smrti od zagađenja vazduha, koje ubija više od četiri miliona ljudi širom sveta svake godine.

„Više od tuberkuloze, više od malarije i više od side zajedno“, kaže Geri Koen, predsednik i suosnivač organizacije Health Care Without Harm.

Cena otpada

Jedan od problema je što oni koji su na prvoj liniji fronta često vide pružanje nužne zdravstvene nege i ekološku svest kao izbor ili/ili.

„Teško je razmišljati o održivosti kad to moramo da vagamo naspram bezbednosti pacijenta“, kaže Ko.

Ali šta ako bi lekari radili u zdravstvenom sistemu u kom ne bi morali da biraju između ta dva?

Ponekad je za promenu dovoljno puko osporavanje osnovnih pretpostavki.

Na primer jednokratna plastika; zdravstveni radnici iz prvih redova ističu da postoji legitimna potreba za jednokratnom plastikom, prvenstveno da bi se sprečilo da se zarazne bolesti zapate i rašire – a Kovid-19 je savršen primer te potrebe.

• „Oterali smo strah“: Kako su borci za reke sa Stare planine postali heroji ekološkog bunta u Srbiji
• Bitka za Košutnjak: „Pluća Beograda“ na meti projekta od nacionalnog značaja
• Mladić sadi novu šumu u selu kod Čačka da bi „proizvela kiseonik za sve nas“

Iako niko neće tvrditi da je bezbedno bacanje upotrebljenog opasnog materijala za ličnu zaštitu ključno kad su u pitanju zarazne bolesti kao što je Kovid-19, samo 15 odsto zdravstvenog otpada zapravo se klasifikuje kao „opasan“ – otpad koji bi mogao da bude izvor zaraze, radioaktivan ili toksičan.

Ostalih 85 odsto medicinskog otpada nije mnogo drugačije od otpada koji gomilamo kod kuće ili na poslu.

Taj otpad mogao bi da uključuje iskorišćene posude za hranu, materijale za ambalažu ili rukavice nošene da bi se pregledao nezarazni pacijent.

Do smanjenja bi moglo da dođe upravo kod tih neopasnih 85 odsto.

„U glavama ljudi, i jednokratna zaštitna oprema i jednokratna medicinska oprema se doživljavaju kao bezbednije. Ali to nije nužno istina“, kaže Toni Kapon, direktor Instituta za održivi razvoj Monaš.

„Kad sam započinjao medicinsku karijeru, uobičajena praksa bila je da se stvari peru ili sterilišu.

„Medicinska oprema se rutinski čistila, sterilisala i ponovo koristila.“

A onda je tu i pitanje troška.

Smatra se da jednokratna oprema koja se baca košta manje nego zalihe koje moraju pažljivo da se održavaju da bi se sprečila zaraza i preterano trošenje materijala.

Ali na duže staze, cena stalne zamene sprava je visoka.

Neurohirurzi u jednoj kanadskoj bolnici smanjili su troškove za 570.000 američkih dolara umanjivši upotrebu jednokratne opreme za 30 odsto.

Plastične rukavice su dobar primer.

Sonja Rošnik, bivša direktorka Jedinice za održivi razvoj pri engleskoj Nacionalnoj zdravstvenoj službi, seća se kad su sestre u londonskoj bolnici Grejt Ormond shvatile da zdravstveni radnici biraju da koriste nehirurške rukavice umesto da peru ruke kad izvršavaju zadatke kao što su premeštanje kreveta ili kupanje beba.

Kad su sestre počele da opominju osoblje da rukavice nisu namenjene u te svrhe, upotreba rukavica je opala, kaže Rošnik.

Bolnica je uspela da smanji upotrebu plastičnih rukavica, uštedevši 21 tonu plastike i kao rezultat toga 120.000 dolara.

Rošnik, koja je sada direktorka za međunarodnu klimatsku politiku u Health Care Without Harm, dodaje da bi „ova profesija mogla još mnogo toga da učini u vezi sa čišćenjem ukoliko bi ponovo počela da koristi neke artikle i ukoliko se uloži svestan napor da se otpad razdvaja efikasnije, jer ne mora svako smeće da ide u sistem obrade visoko zaraznog materijala.“

Možda će vas zanimati i kako su se Belocrkvani izborili da se reše opasnog otpada

Svakako postoji način.

Anketa sprovedena 2018. godine na četiri lokacije klinike Mejo širom Sjedinjenih Američkih Država pokazala je da jednokratna plastika čini najmanje 20 odsto medicinskog otpada koji nastaje u američkim bolnicama.

Od anketiranih, 57 odsto nije znalo koji artikli u operacionim salama mogu da se recikliraju, 39 odsto je reklo da ponekad ili nikad ne reciklira, a 48 odsto „nema dovoljno znanja“ o recikliranju.

Odsustvo efikasnog medicinskog sistema reciklaže predstavlja deo šireg problema u ovoj profesiji.

Komentarišući ulogu zdravstva u globalnoj klimatskoj krizi, vanredna profesorka anesteziologije na Univerzitetu Jejl Džodi Šerman nazvala je ekološku održivost „neprikosnovenom dimenzijom kvalitetne zdravstvene nege.“

Ona i njeni koautori istakli su i da tradicionalni način procene uspeha i neuspeha u zdravstvenom sistemu u celini tek treba da uračuna cenu zagađenja uzvodno i nizvodno u lancu nabavke u ovoj oblasti, od izvlačenja resursa do rukovođenja otpadom.

I dok je medicinski otpad trenutno vidljiviji nego ikad, istraživači pozivaju da se počne sa raspravom o otpadu u zdravstvu i njegovom ekološkom otisku.

„Korona virus bi mogao da postane katalizator, zato što bi ljudi mogli da shvate da uništavanjem naše okoline nastaje sve više bolesti ovakvog tipa“, kaže Rošnik.

„Da li mi kao ljudi želimo da živimo tako? Ili ćemo reći: ukoliko želimo da budemo zdravi, naša planeta mora da bude zdrava – i od svakoga od nas se traži da uradimo nešto po tom pitanju.“

Možda će vas zanimati i kako se Ljubljana rešila đubreta

Klimatsko zdravlje

U SAD, Medicinski centar u Bostonu koristi solarnu energiju da namiri energetske potrebe tako što kupuje struju sa solarnih farmi, uštedevši na taj način 25 miliona dolara.

Klivlendska klinika, koja je uložila u izgradnju 15 međunarodno sertifikovanih energetski efikasnih zgrada, smanjila je potrošnju energije za 19 odsto, što je iznosilo 50 miliona dolara uštede.

Mere energetske efikasnosti takođe su smanjile potrošnju energije u kanadskom Zdravstvenom centru na Univerzitetu Mekgil.

To je dovelo do uštede od 1,5 miliona američkih dolara godišnje, a bolnički program reciklaže elektronskog otpada obradio je tokom jedne decenije 52 tone elektronskih uređaja.

Druge bolnice proučavaju lance dobavljača hrane kao način da njihove operacije postanu ekološki održivije kad je u pitanju emisija ugljenika.

Medicinski centar Univerziteta u Vašingtonu počeo je da koristi održivije i efikasnije sisteme nabavke hrane kako bi popravio svoj otisak ugljenika, radeći sa unijom lokalnih farmera da bi nabavio lokalno uzgojenu, organsku hranu i za pacijente i za mušterije koje plaćaju.

Zdravstvo San Dijega sa Univerziteta u Kaliforniji eliminiše otpatke od hrane ili kompostiranjem ili doniranjem nepojedenih obroka; njihov cilj je da do 2030. godine smanje sve svoje emisije u vezi sa hranom za 25 odsto.

Pored ugljen dioksida, zdravstvo se umnogome oslanja na nekoliko jačih gasova efekta staklene bašte; operativne sale se oslanjaju na gasove za anesteziju desfluran, sevofluran i azot oksid, koji su gasovi efekta staklene bašte.

Samo 5 odsto ovih gasova zapravo uđe u pacijentov sistem tokom operacije – ostatak se ispušta kao medicinski otpad.

Ovi halogenisani gasovi imaju potencijal za globalno zagrevanje i do 2.000 puta veći od ugljen dioksida. Istraživači su predložili smanjenje emisija upotrebom tehnologije za hvatanje gasa koja koristi kante za sakupljanje neiskorišćenih anestetika.

Možda će vas zanimati i priča porodice sa Umke koja je sa komšijama očistila obalu Save

„Bolničke uprave možda imaju mnogo toga što moraju da urade da bi održivost ‘profunkcionisala’, ali u stvarnosti bi svaki zdravstveni radnik trebalo da misli o tome kako se koriste proizvodi“, kaže Rošnik.

„Klinička praksa na održivi način zahtevaće da svaki zdravstveni radnik razmišlja o njoj.“

Kao što pokazuju napori Kler Teves u Singapuru da sačuva medicinsku opremu koja može ponovo da se iskoristi, ponekad se pružanje najbolje nege pacijentima i održivost prirodno poklapaju.

A tamo gde se to ne desi, pitanje je kako preoblikovati zdravstveni sistem da ne postoji izbor između spasavanja života i životne sredine.

„Ono što zdravlje predstavlja danas jeste bavljenje faktorima od kojih se ljudi uopšte razboljevaju a ne samo lečenje bolesnih ljudi“, kaže Koen iz Health Care Without Harm.

„Moramo da navedemo zdravstvo da se bavi vlastitim klimatskim otiskom, da bude sidro otpornosti u zajednicama kojima služi, i da postane zagovornik ekološkog zdravlja i pravde.“

Imajući u vidu rizik po zdravlje od zagađenja vazduha, klimatskih promena i plastičnog otpada, dovođenje zdravstva u red zapravo bi moglo da se pretvori u priliku da se spase mnogo više života.

Smanjenje emisije gasova efekta staklene bašte možda je najdirektniji način kako zdravstvene ustanove mogu da usvoje pro-ekološko ponašanje i budu korisne po ljudsko zdravlje.

Mimo bolesti i smrti koje izazivaju povećani ekstremni vremenski uslovi širom sveta, toplotni talasi i podizanje nivoa mora, smanjenje emisija često dolazi uz smanjenje troškova koji bi mogli da se kanališu nazad u zdravstvo.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]