Korona virus i vakcine: Hteo sam da budem deo rešenja – zato sam učestvovao u testiranju

Image shows vials of Novavax Covid-19 vaccine and syringes

Dok sam sedeo u prepunoj sobi za preglede, vrtelo mi se u glavi od novih i sve rizičnijih scenarija.

Bio sam nervozan setivši se novinskog članka koji sam čitao o dobrovoljcu koji je umro učestvujući u ispitivanjima vakcine.

Jesam li bio siguran da je to dobra ideja? Šta ako mi pozli? Kako ću znati da li je to što osećam očekivano ili nešto mnogo opasnije?

Ali kao novinar, uviđao sam da je to dobra prilika da se priča napiše sa prve linije fronta – iznutra čak.

Dok sam bio u Iranu, suočavao sam se sa zatvorom i proterivanjem da bih bio „oči naroda“ i izveštavao o istini – valjda ću moći ovo da izdržim.

Kad je ušao doktor, postavio mi je gomilu pitanja, ali ja sam za njega imao samo jedno: „Hoće li ovo biti rizično po ljude oko mene?“

Najpre sam se brinuo za ženu i ćerku, ali potom i za roditelje, koji oboje imaju dijabetes i spadaju u grupu ugroženih.

Bio sam nervozan i zato što neću moći da ih posećujem nakon što počnem da učestvujem u ispitivanjima.

BBC journalist Hanif Mazrooei — Hanif Mazruei

Ali lekar me je uveravao da neću ugroziti najbliže i najdraže, te sam odlučio da nastavim.

Spremao sam se za dobrovoljno učešće u britanskim ispitivanjima koje vodi američka biotehnološka kompanija Novavaks kako bi pronašla vakcinu za Kovid-19.

Bilo je to nešto o čemu sam mnogo razmišljao da uradim, dok je pandemija harala svetom.

Kad sam letos pročitao reportaže o lovu na vakcinu, prva misao koja mi je prošla kroz glavu bila je da pomognem svetu da se reši ove „noćne more“.

To je bila moja motivacija za učešće.

Kao londonski novinar, pažljivo sam pratio virus dok se širio planetom.

Bio sam na dobrom položaju da učestvujem u ispitivanjima, imajući u vidu su laboratorije, istraživački centri, univerziteti i farmaceutske kompanije locirani upravo ovde.

Moj profesionalni instinkt možda je bio da pandemiju doživim kao priču, da održim distancu i zadržim tu perspektivu, ali na ličnom nivou, duboko sam želeo da učestvujem više od toga.

Onlajn prijava

Žudeo sam da mi se vrati moj normalni život.

Svet u kom moja ćerka može da ide u školu i igra se sa školskim drugarima i prijateljicama bez ikakvih briga, u kom ne moram da strahujem da ću se javiti na telefon samo da bih saznao da mi je neko blizak umro; u kom mogu slobodno da se družim, putujem i kupujem.

Sa svim tim razlozima na pameti i „pozivom savesti“ u srcu, čim sam video sajt sa linkom za prijavu dobrovoljaca za ispitivanja na ljudima, nisam oklevao.

Ispunio sam nekoliko formulara sa više desetina pitanja o svom zdravstvenom stanju i istorijatu.

Nakon što sam se prijavio, dobio sam mejl sa zahvalnicom i rečeno mi je „ukoliko ste izabrani, javićemo vam se.“

Nisu se javili mesec dana.

„Izabrani ste“

Već sam maltene bio odustao od nadanja, ali sam 30 dana kasnije dobio mejl od njih u kom se kaže: „Izabrani ste za sledeću rundu“ i u kom me pitaju da li i dalje želim da učestvujem.

Fantastične vesti – naravno da sam želeo! Požurio sam da potpišem neophodne formulare, ali sajt nije radio od preopterećenosti.

Pretpostavio sam da to ukazuje na velik broj dobrovoljaca za vakcinu – što je možda nepovoljno za mene, ali prilično zdrav znak za čovečanstvo.

Jedne noći dok me je mučila nesanica, uspeo sam da otvorim stranicu i proveo sam dvadesetak minuta odgovarajući na spisak veoma detaljnih pitanja o istorijatu moje porodice, mojih putovanja i mog zdravlja.

Oko nedelju dana kasnije, pozvala me je medicinska sestra da joj potvrdim da i dalje želim da učestvujem u ispitivanju.

Ponovo mi je postavila sva ista pitanja iz formulara, čisto da bi bila sigurna, ali najznačajnije od svega, ključno pitanje ovaj put bilo je da li sam bio zaražen Kovidom-19.

Pretpostavio sam da ako jesam, ne bih mogao da učestvujem u ispitivanju. Rekao sam joj da koliko znam, nisam.

Zakazala mi je pregled, a ja nisam mogao da ga dočekam.

Hospital equipment on a table — The trial will last a year in total and involve six visits to a medical facility

Biću jedan od 9.000 dobrovoljaca u ispitivanju, od kojih će četvrtina biti starija od 65 godina.

Saznao sam da polovina učesnika – koje je nasumice odabrao kompjuter, ne dobijaju pravu vakcinu, već placebo.

Prijavio sam se za godinu dana – koliko traje čitavo ispitivanje – i pristao da idem na kliniku šest puta tokom tog perioda: 1, 21. i 35. dana, a potom posle tri, šest i 12 meseci.

To će jedno duže vreme biti sastavni deo mog života, mada mi je omogućeno da odustanem u svakom trenutku.

Dan prvi

Moj prvi termin bio je zakazan za 20. oktobar u Ustanovi za probe Kraljevskog koledža.

Kad sam stigao, osoblje me je zamolilo da odem u čekaonicu gde je bilo još osam ili devet stolica, a na svakoj od njih dobrovoljac kog je sestra upoznavala sa probom.

Skoro polovina dobrovoljaca bili su stariji od 60 godina – da li su stariji ljudi možda gajili snažnija humanitarna ubeđenja?

Seo sam ne jedinu preostalu stolicu, osećajući se pomalo nervozan zbog narednih stadijuma. Prišla mi je medicinska sestra i posle toplog dočeka, proverila moj identitet, a nakon toga je doktor zamolio da pođem u sobu za pregled.

Doktor mi je postavio još pitanja i pregledao me, a potom mi je sestra objasnila kako funkcioniše procedura. Ovaj dugi proces pomogao mi je da postanem manje nervozan.

Isprva mi je izmerio krvni pritisak, puls i telesnu temperaturu, a potom me je testirao na Kovid-19.

Primanje injekcije

Posle nekoliko minuta, ubrizgao mi je prvu vakcinu u levu ruku.

Bio sam istovremeno uzbuđen i zabrinut zbog onoga što će uslediti. Dopadalo mi se to ili ne, već mi je bilo u telu.

Motrili su me narednih pola sata, potom me pustili kad su bili sigurni da nema nuspojava.

Tokom tridesetominutnog posmatranja, preuzeo sam aplikaciju Patient Cloud na svom mobilnom telefonu sa jedinstvenim kodom za logovanje, da bih svaki dan mogao da javljam klinici i naučnicima svoje zdravstveno stanje i telesnu temperaturu.

Dali su mi i tri kućna testa na Kovid-19, da bih, ako osetim simptome, mogao da iskoristim pribor i pošaljem im poštom.

Taj pribor za testiranje takođe me je umirio – osećao sam se kao da imam neophodni alat da proverim svoj status kad god se budem zabrinuo.

Oboljevanje

U narednih nekoliko dana, redovno sam prijavljivao svoju telesnu temperaturu preko aplikacije.

Deset dana posle injekcije, počela je da me boli glava i osećao sam blagu vrtoglavicu, oči su mi pocrvenele a i bolelo me je čitavo telo. Opao mi je nivo energije.

Odjednom sam ponovo postao veoma nervozan – nisam bio spreman za ovo.

Moja ćerka i žena su me redovno proveravale, ispitujući me da li me hvata groznica.

Bliski prijatelji su se stalno raspitivali za mene preko Vocapa.

U ovom stadijumu, ušao sam u samoizolaciju.

Kako su se simptomi pogoršavali, sve sam ih prijavljivao preko aplikacije. Četrnaestog dana, aplikacija me je savetovala da se testiram triput u naredna tri dana.

U toj fazi više nisam mogao normalno da radim.

Osećao sam se kao da više nemam nimalo energije u telu i bio sam potpuno iscrpljen.

Kako mi se stanje pogoršavalo, počeo sam da žalim što sam se dobrovoljno prijavio za ispitivanje.

Iako sam osećao druge simptome Kovida-19, nisam imao temperaturu i kašalj, koji su najčešći.

Posle dva dana, primio sam rezultate svog prvog testa na Kovid-19 i bio je negativan.

Bila je to sjajna vest za mene i svi članovi moje porodice su odahnuli. Naša ćerka je sad mogla da se vrati u školu.

Ponovo sam počeo da se nadam i, postepeno, snaga mi se vraćala nakon što su i naredna dva testa pokazala da sam negativan. Prošao je oko 21 dan posle prve vakcine.

Ujutro na dan zakazane druge vakcinacije, otišao sam ponovo u bolnicu, ali ovaj put nisam bio nervozan kao pre.

Upućen sam u neku drugu čekaonicu, gde me je lekar ispitivao o promenama u mom zdravstvenom stanju. Ispričao sam mu šta mi se desilo, a on je sve zabeležio u izveštaj.

Druga injekcija

Posle toga, uputili su me u veliku čekaonicu, gde mi je sestra, nakon što mi je izmerila pritisak i temperaturu, dala drugu injekciju, ovaj put u desnu ruku.

Ponovo sam bio na posmatranju narednih 30 minuta. Sestra mi je sve ponovo pregledala i, konačno, dala mi nova tri kućna pribora za testiranje na korona virus.

U narednih nekoliko dana, moje zdravstveno stanje se konačno vratilo u normalu – ostalo je samo crvenilo očiju – i ponekad sam imao malu glavobolju i vrtoglavicu.

Trideset petog dana, ponovo sam otišao u bolnicu, radi pregleda i sastavljanja izveštaja. Nakon toga, sestra mi je izvadila krv da bi je iskoristila za studiju i zakazala mi sledeću posetu – za februar 2021. godine.

Danas je, iako ispitivanje još nije završeno, u međuvremenu sve drugačije.

Vesti o vakcinama stižu svaki dan, dolazi do brzog razvoja događaja. Britanija je započela javne vakcinacije i van sebe sam od sreće zbog toga.

I dalje ne znam da li je vakcina koju su mi dali prava ili sam bio u kontrolnoj grupi, ali to zaista nije važno.

Ono na šta sam najponosniji je da sam bio deo ove studije i osećam se kao da sam deo rešenja koje će nas osloboditi ovog virusa.

Nadajmo se da ćemo sledećeg leta, kad se vrati toplije vreme, moći da se sastajemo i slobodno putujemo bez maski, da bismo mogli da iskazujemo sreću, olakšanje i da svi mogu da vide kako se smeškamo.