Za mnoge ljude, prethodni meseci obeleženi zaključavanjem predstavljaju najduži period bez fizičkog kontakta sa prijateljima.

U BBC serijalu „Skrivene vrednosti“ istražujemo kakav efekat „glad za kožom“ ima na nas.

„Ne mogu da radim bilo kakav posao bez dodirivanja nekoga. To je deo moje profesije“, kaže Džoj Adenuga, šminkerka iz Londona.

Od kraja marta, kada je u Velikoj Britaniji počeo period zaključavanja, profesionalci u sektoru ulepšavanja i nege poput nje morali su prestati da rade, i još ne postoji plan za njihov povratak na posao.

„Volim što mogu da ćaskam sa klijentima. Veoma je važno biti blizak sa njima. Upravo sam im pred licem, dodirujem im lice, ćaskam. Mentalno sam doživela drastičan udarac kad je posao prestao“, kaže ona.

„Psihološki sam prve dve nedelje bila slomljena.“

• Kada će dodiri opet biti dozvoljeni
• Kako će se lični kontakt promeniti kada jednom Kovid-19 nestane
• Alternativna budućnost – kako bi Srbija i svet izgledali da korona virus potraje pet godina

Adenuga kaže da gubitak prihoda nije jedini razlog zbog kojeg se oseća loše.

Navikla je na periodičnost svog rada jer su većina njenih klijenata neveste, a i venčanja dosežu vrhunac u različito doba godine.

U mirnim sezonama ima perioda kada će Adenuga imati manje plaćen posao, pa će umesto toga plaćati za modele čije fotografije koristi u portfoliju kao deo marketinga na Instagramu.

„Toliko mi nedostaje“, kaže Adenuga. ‘Moj muž kaže: „Dođavola ne, ne dolazi ovamo sa tom četkicom“.’

Lepota nije jedina industrija koja je ograničena pravilima društvenog udaljavanja.

Profesionalcima, od ličnih trenera do krojača, bilo je teško da rade prema smernicama.

Neki su mogli da nastave da rade koristeći video pozive.

„Jedna od prvih stvari koje sam uradila kada sam shvatila da svet postaje virtuelan, održala sam virtuelne konsultacije“, kaže Adenuga.

„Budući da ne mogu da dođem kod vas da vas našminkam, naučiću vas kako to sami da uradite. To je trajalo dva meseca, ali nije isto, žao mi je. Želim da vas dohvatim putem telefona, preko ekrana računara.“

Adenuga opisuje „glad za kožom“: čežnju da se dodirne ili bude dodirnut na društveni način.

Ona je poput mnogih koji su shvatili da je život u zaključavanju postao mnogo manje prisan.

Šminkerka Meri Grinvel nedavno je objavila video kako radi sa prijateljicom sa kojom je u zatvorenom „balonu“.

„Blagoslovena sam što mogu da dodirnem i budem deo porodice“, napisala je. „Ovo je prva osoba koju sam dodirnula od zaključavanja.“

To je izazvalo izliv emocija njenih pratilaca.

„Nije li smešan taj ljudski dodir, ne mislim u romantičnom ili porodično – ljubavnom smislu, ali upravo je taj ljudski dodir koji svakodnevno doživljavamo toliko važan“, napisao je jedan.

„Slažem se“, odgovorio je drugi. „Toliko starijih ljudi žudi za ljudskim dodirom, a njima to pruži njihov frizer.

To je važan deo ljudskog bića, zar ne? Mislim na starije ljude koji žive sami i nemaju nikoga.“

Zašto žudimo da budemo bliski sa drugima? I zašto je ljudski dodir tako teško zameniti?

Kori Flojd, profesor komunikacije na Univerzitetu u Arizoni, stručnjak je za pitanja nedostatka privrženosti.

Glad za kožom ili „nedostatk dodira“ jedan je od aspekata ovoga, mada je Flojd takođe istraživao kako su stariji ili izolovani uskraćeni na druge načine, poput toga da nemaju sa kim razgovarati.

• Koliko nam je od hrane tokom izolacije potrebno
• Pilule vitamina D – šta je istina?

Trenutna situacija je jedinstvena po tome što se oni ljudi koji su se ranije osećali izolovano i dalje osećaju usamljeno, dok ljudima koji se verovatno nikada ranije nisu osećali izolovanima sada nedostaje privrženost na jedan specifičan način – dodirom.

Iako se socijalni kontakt može održavati telefonom ili putem video poziva, ne možemo biti, ili ne bi trebalo da smo, blizu jedni drugima. I efekti su primetni.

Flojd kaže da osećamo glad za kožom kada primetimo nesklad između količine dodira koji želimo i količine koju primimo.

To znači da su signali vrlo slični redovnoj gladi – primećujemo je samo kada ne dobijamo dovoljno onoga što želimo.

„Ljudima često nedostaje dodir, a da toga nisu ni svesni“, kaže Flojd.

„Imaju opšti osećaj teskobe. Delimično zato što se nisu zagrlili tri nedelje, nisu dodirnuli unuke niti su bili u blizini roditelja ili supružnika.“

Jasno je da neki ljudi imaju veće potrebe od drugih.

Količina dodira koju želimo je lična, mada Flojd kaže da je vrlo malo ljudi kojima uopšte neće trebati apsolutno ništa.

Flojd kaže da postoji normalna raspodela želje za dodirom među stanovništvom, što znači da je većina ljudi negde između toga da li ga treba mnogo ili malo.

„Neki ljudi se minimalno dodiruju ili izbegavaju dodir, pa su poželjne minimalne količine“, kaže on.

„Nekim ljudima je potrebno puno dodira da bi se osećali kao da napreduju.“

Ali ljudi za koje je veća verovatnoća da će se osećati usamljeno, verovatnije će reći da su lišeni dodira ili naklonosti uopšte.

„A ljudi koji su najusamljeniji su mladi, pokazuju populacione studije“, kaže on.

„Drugi po usamljenosti su stariji. To su dve populacije kojima taktilna interakcija najviše nedostaje.“

Tradicionalno bismo o starijim osobama mogli razmišljati kao o najusamljenijoj grupi, ali „često se njihove okolnosti nisu bitno promenile“, kaže Flojd.

„Možda su se donekle promenile, možda neće videti unuke, članove porodice možda gledaju kroz prozor.

Uglavnom postoji veliki procenat onih čije se životne okolnosti nisu bitno promenile.“

Ljudi koji su najviše izloženi zaključavanju su oni koji su navikli da budu svakodnevno u blizini svojih vršnjaka.

Zamene za ljudski dodir dolaze u raznim oblicima, od tehničke, internetom omogućene protetike, nazvane „telehaptik“, do jastuka za grejanje u ljudskoj veličini.

To su nesavršene zamene.

U slučaju „telehaptika“, gde dodirom voljena osoba može upravljati na daljinu, osećaj može biti dobar, ali nije jednak stvarnom ljudskom dodiru te osobe.

Pre širenja virusa, ljudi kojima je nedostajalo dodira mogli su da odluče da odu na „zabave u kojima se maze“, gde se stranci mogu dogovoriti da se dodiruju nežno u kontrolisanom okruženju.

Ponovo, rešenje je nesavršeno. Iako je ovaj dodir možda stvaran, Flojd dovodi u pitanje njegovu autentičnost.

„Sve dok ne reagujete negativno na dodir, dok on nije invazivan ili preteći, onda je bilo koji bolji nego nikakav, a dodir voljene osobe je još bolji“, kaže on.

„Bolje je da vas dodirne profesionalni mazilac ili masažni terapeut, to je bolje nego ništa.

Kada je dodir povezan sa pozitivnom emocionalnom vezom sa drugim ljudima, to uvećava korist za našu dobrobit.“

U tu svrhu, čak i razmena dodira sa kućnim ljubimcem može biti od velike koristi.

Za razliku od zabava u kojima se mazi, naklonost kućnog ljubimca ima određenu iskrenost i oni izvlače nešto iz toga, umesto da je to razmena između dvoje stranaca.

Skloništa za životinje širom sveta zabeležila su porast broja usvajanja tokom zaključavanja, a podaci sugerišu, barem u Americi, da skloništima ponestaje životinja koje bi se dale na usvajanje.

Neki javni zdravstveni službenici u SAD-u pozvali su ljude da se više ne rukuju kada se preduzeća vrate na posao.

To je izazvalo mnoga nagađanja o tome da li ćemo se vratiti u normalu.

Za Adenugu će vraćanje u normalu verovatno podrazumevati nošenje rukavica i vizira za lice kada napokon bude ponovo mogla da vidi klijente.

Zbunjena je kako može pravilno da radi u rukavicama, kad toliko njenog posla zahteva fizičko dodirivanje kože svojih klijenata, ali misli da bi mogla da se snađe.

Najveća briga za nju je kako održati te važne veze sa klijentima dok je njeno lice pokriveno.

„Radim sa nekim ko me poziva da budem deo njenog posebnog dana, jednog od najboljih dana u njenom životu. Srećna je na dan njenog venčanja, malo smo popričali. Maska će pokvariti raspoloženje“.

„Neveste su najčešće uzbuđene, ali ja imam nervozne i koristim umirujući efekat, smirujući joj živce, govoreći prave stvari, ne dozvoljavajući joj da se nervira“.

Hoće li će bliske interakcije biti stvar prošlosti?

„Moja spekulacija je da ćemo se vrlo brzo vratiti u normalu, bez obzira da li bi trebalo ili ne – to je već drugo pitanje“, kaže Flojd.

„Ali i ranije smo bili u pandemiji. Ti načini interakcije nisu zaobiđeni.“

„Oni su toliko normalni, utešni, toliko je važno za naše blagostanje da mislim da će nastupiti period opreza u kojem dva puta razmislimo, ali moja spekulacija je da ćemo to prevazići i prilično brzo se vratiti u normalu.“

Za sada je Adenuga ograničena na objavljivanje fotografija iz prošlosti na Instagramu i oživljavanje svog posla u sećanju.

„Čeznem da ponovo radim“, kaže ona. „Jednog dana.“

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]