Korona virus i predviđanja da će se još dugo raditi od kuće, u zapadnim zemljama doveli su do velike potražnje za kupovinom i iznajmljivanjem stambenih prostora u manjim gradovima.

Prvenstveno se radi o radno sposobnom stanovništvu uzrasta između 20 i 40 godina.

U Americi, Velikoj Britaniji i Australiji zahtevi za preseljenje u manje gradove probijaju sve rekorde.

Najmanje zbog toga kako bi pandemiju korona virusa, koja i dalje traje, mogli da preguraju sa što manje rizika, a najviše, kako bi promenili život i izašli iz začaranog kruga: kuća-prevoz-posao.

• Urbane bašte: Kako je epidemija oživela naše saksije i terase i zašto je to dobro
• Korona virus i domaći turizam: Mogu li jezera, banje i bare da zamene more
• Šta će biti sa cenama zakupa i stanova u Srbiji

„Dali su nam džokera u ruke“

Roza Renkin Gi, 34-godišnja književnica, odrasla je u Londonu, živela u Parizu. Tačnije, seća se ona, živela je po sajtovima za pronalaženje stanova.

Dugo je pratila sve veću razliku u odnosu između cena i kvaliteta, a 2019. samu sebe je iznenadila kada je donela neočekivanu odluku da se iz megalopolisa preseli u mali grad.

Odabrala je mali lučki grad Ramsgejt u engleskoj grofoviji Kent. Tamo je napisala knjigu o sebi i predstavnicima generacije koju je nazvala Dreamland („Zemlja snova“).

Knjiga će izaći na jesen 2021. godine, a odlomak iz knjige objavljen je u časopisu Vog.

Rankin Gi priča priče ljudi koji su rođeni u periodu od sredine 1980-tih i sredine 1990-tih.

Ova generacija, kako ona kaže, ima jednu zajedničku crtu, a to je, da je odrastala u uslovima globalnih kriza koje su usledile jedna za drugom, sa manje mogućnosti za razvoj karijere, nego što su to imali njihovi roditelji.

„Milenijalcima su dali iskorišćenu municiju za pucanje na finansijske ciljeve, a nama džokera – brzi internet“, konstatuje književnica.

I milenijalci su odlučili da napuste velike gradove.

Ovaj proces, naravno, nije počeo 2020. godine. Mladi su i pre toga uzeli svoje laptopove i otišli da rade onlajn.

Pre svega iz finansijskih razloga: mesečna kirija za dvosoban stan u San Francisku iznosi oko 3,5 hiljada američkih dolara.

Mali stan tipa studio, u poslovnom centru Londona Kanari Varf može se kupiti za nešto manje od pola miliona funti, a u Sidneju isti takav košta pola miliona australijskih dolara.

Naselivši se u malim gradovima, milenijalci su shvatili da nastavljaju da rade ono što vole, a njihovi nagomilani dugovi u megalopolisima, hiljade dolara, evra ili funti, počinju da se smanjuju.

Godine 2020. došao je korona virus, a preseljenje iz velikih gradova, njihovih krcatih tržnih centara i prepunog javnog prevoza postao je sve masovnija pojava.

Jednostavna potreba da se boravi u prirodi

„Kupci nekretnina i oni koji ih iznajmljuju beže iz velikih gradova“, do tog zaključka su sredinom septembra 2020. godine došli analitičari britanskog sajta za nekretnine Rightmove.

Broj zahteva za kuće ili stanove u gradovima koji imaju manje od 10.000 stanovnika ove godine se duplirao.

„Ono što je na početku godine počelo kao želja da provedete neko vreme u prirodi, postao je trend koji ide u pravcu preseljenja za stalno“, kaže za BBC predstavnik Rightmove, Tim Banister.

Potražnja za nekretninama u grofovijama Kent, Dorset, Berkšir, Devon, Kembridž i Safok (sve se one nalaze u okolini Londona ili na jugo-istočnoj obali Velike Britanije), porasla je za 130 – 180 odsto u odnosu na jesen prošle godine.

Tim Banister priča da za takvu navalu potražnje postoje dva razloga: bolji uslovi za ostvarivanje socijalne distance u prirodnom okruženju, kao i posao na daljinu:

Mnogi se odlučuju da se presele računajući na to, da kada se pandemija završi, oni mogu da nastave da deo vremena rade od kuće, a deo vremena da iskoriste na odlazak u London prigradskim prevozom, ne gubeći mnogo vremena na prevoz.

Upravo to objašnjava činjenicu zašto ljudi ne idu predaleko: kada bi se odselili dalje mogli bi još više da uštede na kiriji ali bi morali da potroše još pet do šest sati dnevno samo na prevoz do posla i nazad.

Američki ishod

Ista tendencija podjednako je zastupljena u SAD. Tamo je već bio prvi talas „kovid“ migracije, kada je u periodu od marta do maja 2020. godine Njujork, grad od devet miliona stanovnika, privremeno napustilo 450 hiljada ljudi (to su podaci Njujork Tajmsa dobijeni na sonovu lokacije korisnika mobilnih telefona).

Novinarka časopisa „The Atlantic“ koja živi u Bruklinu, Amanda Mul, u članku o selidbama priča da su tih prolećnih dana na ulicama mogli da se vide samo komšije koji skupljaju stvari i službe za dostavu.

U oktobru je američka kompanija za sociološka istraživanja „The Harris Poll“ predstavila studiju sa zaključkom da bi svaki treći stanovnik velikog grada želeo bi da se preseli u manje naseljena mesta zbog korona virusa.

Oni koji su najspremniji za preseljenje su starosne grupe uzrasta od 18 do 34 godine, upravo oni o kojima piše britanska književnica Roza Retkin Gi.

Sociolozi iz kompanije „The Harris Poll“ potvrđuju i njena razmišljanja, a i podatke britanskih analitičara: mogućnost da radite od kuće tera vas na razmišljanje o promeni mesta stanovanja, naročito što je život u prirodi mnogo bolji od života u višespratnici sa pogledom na prometnu ulicu.

Istovremeno, anknetirani Amerikanci ne žele da se sele predaleko od svojih radnih mesta i više vole da traže smeštaj na periferiji ili u okviru radijusa od oko 100 km od Njujorka, Los Anđelesa, San Franciska i ostalih velikih gradova.

Njujork Tajms navodi kao primer kuću u naselju Ist Orindž (predgrađe Njujorka sa niskim zgradama). Na prodaju je stavljena u avgustu 2020. godine za 285.000 dolara.

U tri dana pregledana je 97 puta, a 24 kupaca bilo je spremno da odmah plate. Kao rezultat, prodata je za 21% više od oglašene vrednosti.

Časopis Tajms poredi razmere egzodusa iz gradova sa kugom u 16. veku.

Razmena vrednosti

Ni jedan analitičar još nije spreman da oceni obim i trajanje ovog odliva ljudi iz velikih gradova.

Ovaj fenomen još uvek nije u punom jeku, a njegova dinamika će zavisiti kako od situacije sa korona virusom, tako i od spremnosti poslodavaca da svoje zaposlene viđaju ređe ili samo preko video konferencija.

Časopis Forbs je u septembarskom tekstu o migracijama unutar Amerike već pozvao vlasti i preduzeća iz malih gradova da obrate pažnju na jedinstvene mogućnosti koje se otvaraju u vezi sa preseljenjem ljudi koji to mogu sebi da priušte, a čije su plate i potrošačke navike veće od potreba lokalnog stanovništva.

Izdanje Politiko u studiji „Smrt gradova“ govori o tome da je pandemija otkrila pravu vrednost savremenih načina komunikacije kao što su video konferencije, deljenje dokumenata i komunikacija preko mesindžera.

Vrednost je bila toliko visoka da je počela da ugrožava postojanje velikih gradova u njihovom sadašnjem obliku. Naročito ogromni kancelarijski prostori koji su u jednom trenutku postali pusti.

Piter Klark, profesor istorije evropskog urbanizma na Univerzitetu u Helsinkiju, rekao je za izdanje Politiko da bi se, kada ne bi bilo drugog talasa korona virusa, svi takvi razgovori mogli smatrati spekulacijama ali čini se da je drugi talas izvestan, i ako je tako, ugrožena je egzistencija savremenog modela velikog grada.

Peter Klark kaže da su do druge polovine dvadesetog veka gradovi su bili centri za privlačenje ljudi zbog fabrika koje su se ovde nalazile i nudile više plate.

Osamdesetih godina prošlog veka započela je deindustrijalizacija i kao rezultat toga gradovi su postali centri uslužnih delatnosti.

Prelazak na rad od kuće onih koji pružaju ove usluge izmeniće samu urbanu kulturu grada.

Banka Kredit Svis u analitičkom izveštaju za javnost predlaže vlasnicima kancelarijskih prostora da ne brinu zbog kratkoročnog pada cena, već zbog toga što 15 odsto zaposlenih u tim kancelarijama se neće vratiti na posao.

Vikendica i kovorking

Prvi talas privremene migracije zbog korona virusa već je prošao u Rusiji: ljudi su odlazili iz gradova u vikendice ili iznajmljivali privremeni smeštaj u malim naseljima.

Sada jednostavno nema tačnih podataka o želji ljudi da se presele u manje naseljena mesta.

Obično su ljudi napuštali Moskvu i regionalne centre kako bi u potpunosti promenili način života. Na primer, da bi se bavili poljoprivredom.

Ali pandemija je druga vrsta izazova.

„Još nismo došli do nekih konačnih zaključaka i pozivamo i ostale da učine isto. I dalje nije jasno koliki je procenat onih koji su prešli na rad od kuće i koji će i dalje živeti ovako, i ko će se od njih vratiti normalnom načinu života“, priča za BBC generalni direktor moskovske fondacije „Institut ekonomije grada“ Aleksandar Puzanov.

Prema njegovim rečima vode se rasprave: „Ja pripadam onima koji govore, da je odlazak u drugo mesto da se neko vreme radi jedna stvar.

Ali da se napravi biznis od nule ili da se reorganizuje na onlajn varijantu u novoj realnosti je komplikovanije.

Prema rečima Aleksandra Puzanova, postoje tri razloga zbog kojih u Rusiji ne postoje takvi zahtevi za preseljenje, uključujući i mlade ljude.

Prva stvar je to da ne mogu svi da priušte sebi da se presele u predgrađe i ostave svoj glavni dom na neodređeno vreme.

• Kako podići grad protiv pandemije
• Korona virus i turizam u Srbiji: Cene skočile, a slobodnih mesta sve manje

Druga stvar je „dvodomnost“ koja je ostala još iz sovjetskih vremena. Porodica ima mali stan u gradu i komad zemlje sa kućom van grada. Mnogi su tu vikendicu adaptirali da mogu i zimi da žive u njoj ali teško da su svi spremni da koriste kao stalno mesto prebivališta.

I konačno, treća stvar je kvalitet internet veze. Van velikih gradova internet kvalitet interneta može da ne zadovoljava zahteve rada na daljinu.

„Broj ljudi koji će i dalje raditi na daljinu ostaće veliki ali potreba za komunikacijom neće nigde da se izgubiti“, predviđa on.

„U našim uslovima granica između posla i kuće biće tananija. Na primer, kovorking kao kompromis između posla od kuće i kancelarije.“

(Coworking bi se mogao tumačiti kao rad u kancelariji ili posebno sređenom radnom prostoru koje deli više nezavisnih pojedinaca ili timova, navodi se na sajtu Infostud hab).

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]