Specijalista za reprodukcije, Andrea Dlouha, sposobna je da replicira umetnička dela sa milimetarskom preciznošću pa ih potom naplaćuje za preko hiljadu dolara, ali nikako nije falsifikator, piše Vice.
Andrea je u svom pariskom ateljeu verno kopirala dela nekih od najpoznatijih umetnika u istoriji, uključujući Pikasa, Van Goga i Renoara. Nekada ima porudžbinu da duplira porodične portrete za buduće generacije.
– Nemam omiljenu epohu, kaže Dlouha. To se menja u zavisnosti od vremena i zahteva ljudi. Ima divnih stvari u svakoj eri.
Sa njenog radija neprestano se čuje klasika, a zidovi njenog studija prekriveni su slikama. Jedna je od poslednjih preostalih umetnica reprodukcije u Francuskoj, sa klijentima iz celog sveta, ali je ipak čudi što se novinarske ekipe toliko interesuju za njen rad.
Ključ njenog uspeha leži u kombinaciji marljivosti i talenta: njene slike ne samo da izgledaju kao originali već ona koristi i iste tehnike da ih stvori. Uglavnom slika pigmentima, poput onih iz starih vremena.
– Ovo je ulje u stilu 16. veka, objašnjava ona, izvlačeći teglu sa police. Morate da ga kuvate na vatri dva sata pre upotrebe, kaže.
Ranije su slikari imali samo pet osnovnih boja za rad koje su mešali da bi stvorili svoje palete.
– Tako su svoje slike činili harmoničnim i ne previše svetlim, ističe Dlouha. U to vreme se reprodukcija smatrala umetničkom formom koja se prenosila sa majstora na šegrta.
– Svaka majstorska radionica je imala svoje tajne. Ljudima je u proseku bilo potrebno 13 godina da postanu reprodukcioni umetnici.
Andrea prilazi svojim slikama kao matematičkim problemima.
– To je kao da pravite tortu bez recepta, kaže ona.
Inspiraciju crpi iz studija restauracije, a trudi se i da što više slika vidi uživo, jer su boje uvek malo drugačije na posterima ili knjigama o umetnosti.
Reprodukciju ne treba mešati sa falsifikovanjem. Pre svega, da biste napravili legalnu kopiju originalnog umetničkog dela, to drugo delo ne sme biti zaštićeno autorskim pravima. U Francuskoj se slika smatra javnim vlasništvom kada je prošlo 70 godina od smrti poslednjeg preživelog autora. Na sve to, ne možete da reprodukujete sliku u njenoj originalnoj veličini. Takođe, kopija mora biti obeležena na poleđini, i na kraju, zabranjeno je imitirati originalan potpis slikara.
Francuski muzeji podržavaju umetnike reprodukcije. Možete tražiti dozvolu da slikate direktno ispred umetničkog dela, ali ćete je obično dobiti ako idete tokom nedelje kada nema previše posetilaca, kaže Andrea. Čak je putovala i u inostranstvo kako bi izbliza posmatrala delo. U Nemačku je otputovala da bi videla kopiju Brojgela.
Koliko god strastvena bila prema svom pozivu danas, Dlouha nije oduvek sanjala da bude umetnica. Bila je biolog i radila je nekoliko godina u farmaceutskoj industriji, ali nije bila motivisana svojim poslom. U jednom momentu je odlučila da naslika sliku koju će okačiti u svojoj kući i to je bila njena prva reprodukcija ikada.
– Izgubila sam posao, imala sam problema sa novcem i tada sam odlučila da iskoristim priliku – i uspelo je, priča Andrea.
Otvorila je svoju radionicu, učila radeći i bilo joj je potrebno 20 godina da usavrši svoju tehniku i stvori karijeru od reprodukcija.
Obično joj je potrebno oko godinu dana da završi delo, a njeni honorari su od 1.500 evra za malu sliku pa do desetina hiljada evra, u zavisnosti od težine i veličine reprodukcije.
Pored prodavanja radova, Andrea takođe obučava učenike koji su uglavnom ili početnici slikari ili ljudi koji istražuju kako replicirati klasike.
Dlouha je zadovoljna poslom koji radi.
– To nije kreativna umetnost, ali i dalje morate da se preporodite sa svakom kopijom, kaže ona i dodaje da od svoje umetnosti živi lagodno.
– Cela ta romantizovana ideja o pregladnelom umetniku, šali se, nikada mi nije zvučala romantično.
Izvor: Vice
Gala Čaki – slikarka koja je osvojila svet
Dodaj komentar