Epidemiolog i član Kriznog štaba za borbu protiv koronavirusa, Predrag Kon, podelio je juče na Fejsbuku potresni status doktorke Milene Stojanović, hirurga u KBC „Dr Dragiša Mišović“, koja od marta radi sa pacijentima obolelim od Covid-19. Međutim, samo nekoliko sati kasnije, on je svoju objavu obrisao.
Doktorka Stojanović je deo porodice epidemiologa i člana Kriznog štaba Branislava Tiodorovića. Ona se potresnim rečima oglasila na Fejsbuku, navodeći da se oseća tužno, besno i nemoćno.
Kon je isprva podelio njen status na Fejsbuku, navodeći da “Slobodni ste da ga delite dalje. I treba”, da bi već danas, njegova objava nestala sa ove društvene mreže.
Portal Nova.rs pokušao je da kontaktira doktora Predraga Kona, kako bi dobio odgovor na pitanje zbog čega je obrisao status sa svog profila na Fejsbuku, kao i da li oseća odgovornost zbog preminulih lekara u zdravstvenom sistemu Srbije, s obzirom na to da je i sam deo Kriznog štaba, međutim, do objavljivanja ovog teksta, Predrag Kon nije odgovorio na poruke i pozive.
Podsetimo, prema poslednjim podacima iz Sindikata lekara i farmaceuta, borbu sa koronom izgubilo je oko 70 lekara. Posebno burne i emotivne reakcije izazvala je smrt mladog anesteziologa Nenada Maksimovića, koji je preminuo od korone u 37 godini. Od samog početka pandemije Neša je radio u crvenoj zoni KBC “Dr Dragiše Mišović”.
U svom Fejsbuk statusu, doktorka Milena Stojanović, osvrnula se na smrt njenih kolega, kao i na sve nadčovečanske emotivne i fizičke napore koje podnose lekari.
Njen status koji je juče podelio i sam Kon, prenosimo u celosti:
Ljuta sam. Besna. Tužna. Nemoćna.
Kako opisati sva stanja beznađa kroz koje prolazimo poslednjih 10 meseci? Da li je morao Neša da umre da bismo se trgli? Sve društvene mreže, novine, portali – svi žale, pišu hvalospeve. Poznati dobijaju još jedan poen, pridobijaju narod, još jedan politički uspeh, još jedna stepenica više u borbi za položaj. Tužno i sramotno.
Za dan su zaćutali i antivakcinaši, teoretičari zavere, protivnici krpa na licu, pljuvači doktora i medicinskih radnika, oni koji ne priznaju izmišljeni i najsmešniji virus, oni kojima smeta zatvaranje kafića, ukidanje žurki, utakmica, provoda, skijanja, odlaska na more.
Do kada? Dan-dva i sve će biti isto. Zaželeće se opet svojih normalnih života i nastaviti.
O, da. I ja želim opet svoj normalni život. Želeo ga je i Neša, ali nema ga više. Zauvek. Zauvek. Ni Danijele Gordić. Ni profesora Borzanovića. Ni dr Dejanovića. I još koliko njih…nema ih više.
Zauvek.
Da li ste se nekad setili svih njih dok niste počeli da ih žalite? NE. Neli sam obećala da če biti dobro, da će sve proći. Neši sam mahala pre samo četiri dana, dok mi se smejao i pokazivao mi da je dobro, preko traheostome.
Ne znate kako. Nemoguće. Pa, sve vi znate!
Pre samo četiri dana je i u našoj intenzivnoj bilo devetoro doktora na respiratoru. Sad ih je sedmoro – umrli su Neša i Rade. Ne. Meni je žao i NAMA koji radimo tu svaki dan što ih nismo spasli. A svi su oni samo jednog dana otišli na posao. Normalno – popili kafu, poljubili decu i otišli na posao. To je naš posao, za to smo školovani, za to smo plaćeni.
I molim vas, gledaoci nacionalnih frekvencija, dajte sad što više negativnih komentara, pljujte još jače po nama. Biće nam još draže da samo radimo svoj posao. I za ono malo duše koje nosimo u sebi i nismo izgubili.
NELA, NEŠO, MIŠO, RADE…žao mi je što nismo uspeli, drugari – u ovoj bici u kojoj smo se zajedno borili. Božić je.
Još jedan piiiip, još jedan ex…
Dodaj komentar