„Bio je uzoran đak, govorio nekoliko jezika, išao na takmičenja“, „Otac ugledni radiolog, mama sudski veštak“, „Izgledao je mirno, dobro i pristojno“… Sve ovo čitamo od prekjuče na mrežama nakon tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru.
Svi su preneraženi činjenicom da je neko tako „pitome pojave“ počinio krvoproliće. Odjednom šamar otrežnjenja, kao rasol nakon pijanstva i jedno pitanje od kojeg boli glava kao od lošeg pića – da li smo toliko zastranili kao društvo i da li je moglo da se spreči?
I ne bih da kopam rane, dolivam so na ranu nacije, budem pukovnik nakon bitke u kojoj smo svi izgubili, pravim se pametan i govorim – rekao sam, ali kao neko ko je više od 10 godina držao privatne časove deci i „odškolovao“ generacije od 1998. do 2010. godišta mogu da kažem da sam dugo, predugo pričao na sav glas da nešto debelo nije kako treba kada su deca u pitanju, da je svaka sledeća generacija sve gora i izaziva veću zabrinutost, da je vrag davno odneo šalu, a da roditelji ne umeju, ne žele ili ne primećuju problem koji podrivaju u kući.
Ko nam je kriv?
Taj nadobudni stav kod tinejdžera bez pokrića, „mafijanje“ u prazno, poklanjanje idolima u vidu besramnih i beskrupuloznih „sultana“ na društvenim mrežama (neću imenovati, znate ko su), prepuštanje raznim „vatrovima“ na televiziji, citiranje stihova koje prosečno ljudsko uvo zbog nerazgovetnog mumlanja ne može da razume, ali talasi do njihovih receptora stignu bez muke, pa se još lakše zakače za ono malo razvijenih neurona, nezainteresovanost za školu, svoju budućnost koju treba sami da izgrade, nepoštovanje autoriteta i težnja da samo imaju što bolji (čitaj fotogeničniji) motor u društvu, dugo vremena zvone kao alarm pred posao, ali mi kao društvo samo odlažemo jer bismo još da spavamo i žmurimo dok se ne uspavamo dovoljno da zakasnimo i sa svojim životom, ali i sa životom dece.
A onda ćemo da krivimo novo vreme, tehnologije, zapad i Amerike i sve spoljne faktore, samo ne sebe. A ima krivice sa svih strana.
Ono što sam ja primetio prvenstveno za ovih 10 godina bilo je sitematsko i postepeno gušenje autoriteta kod dece. Sa roditeljima su postali drugari koje imaju slobodu da oteraju i do vraga, i do tri lepe, i u polne organe, a sve ako im ne ispune neki hir.
Tu slobodu iz kuće su dalje preneli i u škole, pa su nastavnicima jedva i persirali, pisali im na Viberu bez trunke poštovanja njihovog privatnog vremena, kao ni pozicije, roditelji su ih ugnjetavali kao zmije žabu – jer njihovo dete je uvek u pravu, pa mora da dobije to što od nastavnika zahteva, a onda se taj bezobrazluk proširio i na nas, mučene privatne profesore.
Slušao sam lovačke priče maloletnika kojima su veliki i mali odmori služili kao slobodno vreme da nekome smeste i napakoste – kreće se od flekanja odeće i prskanja vodom, a vidite dokle može da se dođe.
Tešio sam i onu decu koja se ne uklapaju u kalupe malih starleta i mačo momaka sa asfalta, trudio se da pričam, da skrećem pažnju roditeljima, da dramim i vičem i tako u krug, a uglavnom dobijao komentare da previše dramim i da nije ni moja generacija bila bolja.
Da ne budem surov, bilo je i ima i dalje one vredne dece i savesnih roditelja koji ih uče da moraju da se trude i da na svom trudu grade uspeh.
Da se novac zarađuje, a ne „zgrće“. Da treba „ulagati“ u ljude, prijatelje, partnere i odnose sa njima. Da ne treba nikoga nipodaštavati, da je sreća iluzorna ako nema s kime da se deli, ali avaj, ostaje sve to samo kao nečiji tihi manifest koji odnese južni vetar, jer košava sa Dunava je tako pase vremenska neprilika.
Pokretnim stepenicama idemo u Had
A, onda, evo šta se desi. Nažalost, na veliku, ogromnu, nesagledivu žalost desila se ova tragedija koja će jednog dana ući i u udžbenike, a koliko smo zaglibili sa decom i ovim mlađanim izgubljenim Alisama u zemlji čuda, vidimo i po komentarima, porukama i snimcima podrške, pravljenjem komedije od tragedije, romantizovanjem nečije smrti.
Novi nesrećni slučaj iz Mladenovca samo je potvrda da u svojim nedrima gajimo zmije, pa ako je iko za 13-godišnjaka mogao da kaže da je dete i time pokuša da opravda zločin, šta reći za osobu od 21 godine?
Bezakonje, nemoral, banalizovanje kriminala, forsiranje i uzdizanje mediokriteta, nazivanje delikvenata „jakim momcima sa asfalta“, nametanje „lake love“ kao jedinog cilja jer – nisi došao na ovaj svet da se mučiš, favorizovanje devijantnog ponašanja jer – šmekerski je, i mnoge druge pogrešne vrednosti jer – sistem je debelo zakazao – bile su pokretne stepenice do Hada u kom smo sada.
I, eto, čulo se ko kalaši. U bukvalnom smislu. Da smo pukli svi kompletno.
A kada se budemo sastavljali, mislim da pažljivije treba da uklapamo delove.
Izvor: Blic Žena
Dodaj komentar