Da li su se i koliko pokajali oni koji su otišli iz Srbije?

Sloboda izbora uvek treba da ostane upravo to što joj i ime kaže -SLOBODA. Čak i ako se radi o izboru da ne živite u svojoj zemlji.

Motivi za takvu odluku mogu biti raznovrsni, a nas zanima da li su se oni koji su se odlučili na takav potez ikada pokajali.

Već na početku ovog teksta ćemo vas zamoliti da se uzdržite od zluradih komentara ogrnutih u lažne patriotske floskule. Svesni smo (ali ne znamo i zašto) da ljudi koji s velikim razlogom odlaze, trpe osude onih koji su ostali.

Takvi komentari od vas ne čine većeg patriotu, jer zemlja bi trebalo da se voli na isti način kao i vera – intimno, piše Ivana Stojanov za portal Noizz.

Jedini dan zbog kojeg žali

Goran S. je otišao odavno. Bavi se muzikom i živi u Španiji. Seća se tačnog trenutka odlaska – 12.09.2000, voz za Beč u 7 ujutru. To je bilo neposredno pre 5. oktobra i kaže da mu je jedino tog datuma zapravo bilo zaista žao što nije u Beogradu.

– Nisam se pokajao, zato što sam oduvek mislio da bih se pokajao da sam ostao. Pravo da ti kažem, moj opstanak prvih godina je zavisio dosta od toga da shvatim da ne mogu da budem na dva mesta u isto vreme, tako da kada sam „preko“ živim i RADIM preko i borim se za opstanak, a kada dođem u Srbiju na neki dan, onda se posvetim ljudima koji su u Srbiji i gledam da ne razmišljam o „preko“ jer bih gubio vreme. Sve u svemu, ako hoćeš da opstaneš u tako nekim situacijama u kojima sam se, igrom slučaja i slobodnog izbora zadesio, ti nemaš mnogo vremena da razmišljaš o tim stvarima, nego pičiš napred, isto kao za vreme bombardovanja: bez panike i radi.

Ja sam mislio na Berlin

Aleksandra K. je sa porodicom neko vreme živela u Marseju, a zatim su prešli u Berlin zbog prirode posla njenog supruga.

– Pokajala se nisam ni u jednom trenutku ni dok smo bili u Marseju, a ni sada kada smo u Berlinu. Deca nisu osuđena da gledaju Pink i Vučića, slušaju turbo folk i da se svakodnevno susreću sa komšijama koje ne znaju ni „dobar dan“ da kažu. Ovde dobijaju dečji dodatak, jedan sin besplatno trenira rukomet.

Dečji dodatak se dobija za svako dete do njegove 18. godine i iznosi 192 vera po detetu. Infrastruktura je savršena, socijalno isto tako. Putevi su savršeni, a ne plaća se putarina. Čuva se priroda. Evo, sad je pre par nedelja bio fetiš fest u mom komšiluku. Niko ih nije obezbeđivao, psovao, ganjao, a trajalo je nedelju dana. Jako neguju toleranciju i poštovanje različitosti. Šta nemam ovde, a da mi fali iz Srbije? Pijaca! – kaže Aleksandra.

Američki san

Ljupka T. je otišla u Ameriku još ’93.

– Otišla sam u Ameriku ’93. Ko god se seća, zna kakva je situacija bila tada u Srbiji. Bila sam na drugoj godini Arhitekture i svaki dan sam se pitala čemu toliko učenje, kada ne vidim svoju budućnost. Uspela sam čudom da dobijem vizu za Ameriku i odlučila da potražim sebi bolji život. Nisam znala šta me čeka, ali sam znala da ako mi se ne bude svidelo- uvek mogu da se vratim. Vratila se nisam.

U Majamiju sam već 24 godine. Početak je bio težak, kao što je svima koji odu, ali treba biti strpljiv i radan, na kraju dođe sve u normalu. Ne kajem se što sam otišla, ali bih volela da je put do Srbije kraći jer u njoj mi i dalje kuca srce – priča ona.

Jelena i Nebojša P. su sa dvoje dece – tinejdžerkom i dečakom od dve godine pre četiri godine rešili da odu za Ameriku. Kako kažu, kada su stigli osećali su se kao da su bačeni na drugu planetu i počeli su od nule.

– Sistem je vrlo jasan, jednak za sve, 2+2 su skoro uvek 4, sa jako malim odstupanjem. Teško je, ali gde nije? Radi se, ali gde možeš da živis a da ne radiš (ne računam krimose i političke veze na koje smo navikli u Srbiji)? Mi smo u San Dijegu gde se teško nalazi posao, konkurencija je ogromna, život preskup. Ali klima je ovde najbolja u Americi.

Ljudi su fenomenalni! Otvoreni, bez predrasuda, spremni da pomognu, ljubazni, osmehuju se kad prođu pored tebe na ulici, uobicajeno je da pitaju „kako si?“, nema agresije, nema vređanja. Uvažava se različitost, ako i ima rasizma, niko to javno ne pokazuje.

Iako smo na 15 min od najopasnijeg graničnog prelaza na svetu – sa Meksikom, ovde je bezbednije šetati u sred noći nego po Beogradu u sred bela dana. Zakon je isti za sve, bez razlike ko si i odakle si.

Amerikanci su sve suprotno od onoga što sam slušala. Nisu uopšte glupi, imaju smisla za humor, nisu zli. Ne odobravaju nasilje ni politiku, ali su ponosni na svoju zemlju i drže se, neće brat na brata. Malo pate od porodičnih odnosa koji ipak nisu najsjajniji.

Niko neće popreko da te gleda jer si bolja riba ili jer si odrpan došao u klub. Ili što imaš preko 60, a đuskaš u klubu. Ili što si debeo, ali u teretani uredno vežbaš. Ne znam samo kako sve stignu. Ali vikend – svi su od rane zore već aktivni i isplanirani.

U školi ne uče nepotrebno, samo ono što je praktično i neophodno. Imaju dobar sistem školstva, vidim to po deci. Veoma praktičan narod, bez mnogo palamuđenja.

Gej prajd je najluđa i najbolja zabava kojoj sam prisustvovala bez ijednog incidenta. Jedan karneval sa dobrom muzikom, žurkama, ludim autfitima. Ljudi ti prilaze, kažu ti da si lepa i da ti je slatko dete i poklone mu šarenu vetrenjaču.

Najvažnije je što nam deca imaju perspektivu i otvorena vrata sveta. Pa i ako im se ovde ne dopadne, sa američkim pasošem i diplomama mogu da idu bilo gde.

Zaključak je: ne, ne bismo se vratili. I do sada ni jednom nismo poželeli da se vratimo. Čak ni kada je bilo najteže. Dok smo imali 1 platu, opremili smo ceo stan sa novim nameštajem, jeli šta smo hteli, i vozlili dva automobila svakodnevno. Nije to ništa za američki standard, ali ja dolazim iz Srbije i poredim svoj život, gde sam bila i gde sam sada, šta nisam mogla a šta sada mogu. Šta me briga šta je to sa američkog aspekta. Mi živimo bolje i mirnije– ispričala nam je Jelena.