Ko su roditelji koji ostavljaju dete u Prihvatilište da bi otišli na skijanje na Kopaonik?!

Ako je verovati reporteru Kurira, a mislim da se sa ovakvim stvarima ne bi trebalo zezati, jedna devojčica provešće novogodišnje praznike u Prihvatilištu na Voždovcu jer joj roditelji, imućni intelektualci (posebno naglašeno u tekstu), planiraju odlazak na skijanje na Kopaonik u lux apartmanima.

Ona se i trenutno nalazi u Prihvatilištu.

Volela bih da upoznam te roditelje „imućne intelektualce“ samo da bih probala da u njihovim rečima (ako ih imaju) otkrijem kako spakuješ kofere u gepek, a da prethodno nisi udobno smestio svoje dete na zadnje sedište automobila, najbliže sebi, već u Prihvatilište?

Kako voziš i gledaš unazad, a u retrovizoru nema nasmejanog deteta, tvog deteta, uzbuđenog što će da se sanka na snegu i sa tobom pravi Sneška?

Kako se popneš na skije i spustiš?

Kako popiješ vruć čaj posle toga?

Kako se vratiš u hotelsku sobu i legneš u mirisnu opeglanu posteljinu dok ti dete spava u propalom krevetu kraj oljuštenih zidova po kojima odbačena deca ispisuju svoja imena? (isto pitanje bih postavila i da je u pitanju najluksuznije moguće Prihvatilište)

Kako jedeš i još važnije, kako to progutaš?

I najvažnije, za koga jebote živiš? (ovo je retoričko pitanje, jer je vrlo jasno da žive za sebe)

Vrlo dobro znam, toliko puta sam videla i u neposrednoj blizini, da ima svakakvih roditelja, to kamen u grudima umesto srca, ali, evo, ni sa 38 ja to ne mogu da shvatim (ako neko može da mi objasni, nek se javi).

Onaj preklao troje dece. Onaj zlostavljao dete. Ona dete ostavila jer se preudala, a novi glanc muž neće da trpi ono što nije njegovo. Pa se klinac u babinoj šupi obesio.

Tragedija čoveka

Ljudi koji ostavljaju svoje dete u obrušenom voždovačkom Prihvatilištu da bi išli na skijanje na Kopaonik za mene predstavljaju ogromnu tragediju čoveka. Čoveka kao bića stvorenog da voli i da bude voljen, da pruža, da deli, da pomaže…

Stvari koje se dešavaju oko mene, i tebe, svakodnevno, alarmantno ukazuju na porast egoizma, okrenutost sopstvenim uživanjima, gledanje samo u sebe i toga da samo sebi bude dobro.

Niko više ne želi ni komad sebe da pruži, ako nije proračunao da će to da mu se vrati. Kalkuliše se ljubav, porodični odnosi, brak, prijateljstvo. Očekuje se mnogo, a da se pruži tek malo.

Hladni, sebični ljudi postaju pošast današnjice. Žderu temeljnije od raka. Dublje. Piju krv ovima što je imaju tople u sebi i onda ti što imaju krv zbog ovih hladnih završe sa knedlom u grlu, problemima sa štitnom, čirem na želucu, dijebetesom, na kauču kod psihoterapeuta sa jednim pitanjem „Ali, kako je moguće da su tako hladni?“.

I onda ih psihoterapeut, ako imaju sreće, kroz milion seansi nauči kako da prihvate da takvi ljudi POSTOJE!

Duša me boli za svom decom koja su rođena i odrastaju u okruženju bez ljubavi, odbačena još po rođenju, ostavljena u Porodilištu pre prvog podoja, zanemarena, zlostavljana, fizički i mentalno…za decom koja su žrtve nezrelih roditelja, sebičnih roditelja, nesnađenih roditelja.

Boli me duša i za roditeljima koje deca, kad ostare i počnu da se zapišavaju i jedva kreću, zaboravljaju ili metnu u Dom pa ih, ako su srećnici, obilaze za rođendan i praznike sa sokom u tetrapaku i kilom banana, jer banane rešavaju stvar.

Po staricu iz okoline Vranjske Banje, slepu i nepokretnu i nakon pisanja medija i zgražavanja javnosti, niko od šestoro dece nije došao. Ona je neutešna i plače svakodnevno jer je svesna situacije u kojoj se nalazi. Odbačena je od dece koju je porodila i odgojila.

Otuđenost nas razdire

Boli me duša kad vidim otuđenost. Ljudi su počeli više da se bave učesnicima rijalitija nego sobom i svojim bližnjima. Plaču dok gledaju televizijski prenos sahrane Kijinog oca, a unučad što žive iznad glave ne vide po deset dana, jer se „podrazumeva“ da ih vole, pa baba su i deda. Više se bave Slobinim i Luninim odnosom nego svojim brakom.

Osuđuju poteze svojih rijaliti favorita, ne videći sopstvene šupljine. Nek duva studena mećava kroz njih, nek sve bližnje zamrzne, iovako je na snazi parola „ako ti se ne dopadam, žao mi je, ja da se menjam, ne mogu“.

Što se tiče posebno naglašene kvalifikacije u tekstu – roditelji „imućni intelektualci“, ona je po milioniti put dokaz da ljubav ne bira srce koje će da je rađa i nosi spram imovinskog statusa i društvene lestvice na koju se uspeo onaj o čijem srcu pričamo.

I to je nekakva pravda koja je potrebna, pre svega onima koji nemaju mnogo u materijalnom smislu. Kad je reč o ljubavi „mnogo“ se ne meri novcima. Bogu hvala.

To kako moje komšije, koje ovih dana vade šargarepu na minus pet, vole svoje dete i igraju se sa njim, ne može se opisati rečima. To jedino da staneš i gledaš i da plačeš od sreće što je još roditelja koje beda i muka nisu pretvorili u emotivna čudovišta.

I ovo ne znači da oni koji imaju ne umeju da vole, naprotiv, već je samo na momenat reč o tome da se ljubav ne umnožava novcima, već davanjem. Niti se pokazuje zatrpavanjem igračkama, već pre svega zagrljajima.

Ne znam šta bih da sam ta devojčica. Sa ovim iskustvom i godinama, iskrvarila bih verovatno do smrti. Sreća što ona nema moje godine i još uvek može da očekuje da se život nekako preokrene. Traume će sigurno ostati.

Što se tiče roditelja koji planiraju skijanje na „Kopu“ nadam se da će kad tad oseteti „nebesku pravdu“, kako volim da je zovem.