Magazin

Otkud monstrum na sahrani ćerke koju je pre godinu dana bacio na betonski pod?!

Vest da je preminula devetnaestomesečna Milica Stanković koju je prošlog februara, kada je imala svega petnaest dana, „otac“ iz sve snage bacio na pod, gurnula me je iz ravnoteže kao malo šta u poslednje vreme (a nije da nema cvetanja umobolije).

Nasilni „otac“ zove se Milomir Stanković i ima 24 godine. Milomir se usudio da zajedno sa Milicinom „majkom“ Slavicom Vasić, prisustvuje sahrani Milice koja je spuštena u zemlju zbog podleganja svim povredama koje je dobila od njega pre godinu i po dana (fraktura lobanje na četiri mesta, ispalo oko, otoci…)

„Majka“ se tada klela da će osvetiti monstruma ako joj dete premine. Od osvete je stigla do pomirenja sa monstrumom i to dok se malena Milica još uvek borila za život. U toj obnovljenoj ljubavi mu je rodila i drugo dete, ćerkicu. Tako da su „porodično“ prisustvovali ukopu prvog deteta.

Milica je inače nakon tragičnog događaja oduzeta roditeljima i do smrti o njoj je brigu vodio beogradski Centar za socijalnu pomoć.

Zanima me KAKO JE MOGUĆE da monstrum koji je ubio svoje dete prisustvuje sahrani? Otkud on na slobodi već godinu i po dana?

Šta se čekalo, da se vidi hoće li se Milica izvući pa da mu se sudi, a u međuvremenu nek nesmetano, u zanosu strasi, pravi neku novu decu da može, daleko bilo, i njih u naletu gneva da baca na pod?

Šta se dešava ovde?

Zašto je potrebno ovoj državi toliko vremena da reaguje?

Šta nije jasno u događaju od pre godinu i po, imate dete od 15 dana izlomljeno na stotinu mesta i oca koji ju je izlomio, čekate da skupite sve svedoke, pa kao kome verovati, „ciganska posla“…?

Da li je njen život manje vredan jer je sve što joj se dogodilo deo „ciganskog posla“ ili se priče svedoka ne poklapaju?

Postoje li u ovoj zemlji zakoni za manijake, nasilnike, ubice, pedofile, silovatelje dece, starica, žena… Ili se samo svi skupa bavimo „vrtoglavim“ uspehom Kijinog prvenca ?

Kada sve ovo ovako nabrojim, nije ni čudo što su mi pre tri dana radili ekg i poslali me da proverim štitnu, jer u ovoj zemlji ispitivanja ove vrste rade uglavnom ljudi koji se previše bave pitanjima pravde i ove dole na zemlji i one gore na nebu.

Ovo je država u kojoj knedle obično niču u grlu poštenih, nesnađenih, preosteljivih, pravičnih, mnogi bi rekli „glupih“ ljudi koji još uvek nisu skapirali da su krenuli na vetrenjače koje većina ni ne želi da zaustavi, jer okretanje vetrenjače je zabavno, daje mogućnost da svako kaže svoje mišljenje, glumi sudiju, štampa knjigu, jebe se javno, uzima novac za to…

Retko kad ćete čuti da antidepresiv pije snishodljivi crv, crvi nemaju savest, nemaju štitnu i kod njih srce drugačije kuca, oči im se hrane drugačijim slikama, ono što normalnog povređuje, njih hrani.

Crvi se kote. Prija im „demokratija na srpski način“. Nema nigde nikoga da ih pokupi i baci na parče betona da se međusobno izjedu, pa tako ostaju ovde da grickaju još ono malo ostalog i zdravog tkiva.

Da je pravde ovaj monstrum bi 35 minuta nakon što je rođeno dete bacio iz sve snage na pod, bio odveden, kastriran, da nikad više nema za šta da se počeše. Pravljenje novog deteta ni ne pominjem, jer mu doživotna robija to ne bi omogućila. Zvuči gnusno? Ništa manje od onoga što je uradio svojoj tek rođenoj ćerki koja je sa ovog sveta otišla pre nego što je kilogram napunila.

Previše je ova država milostiva prema monstrumima. Previše je milostiva prema svim umobolnim pojavama. Ukinite Zadrugu, cenzurišite sadržaj u medijima, odsecite kite svim silovateljima, pedofilima, bacite ih u mrak u kakav su oni bacili sve one čije su dete ili sestru ili majku silovali ili ubili. Nije valjda da se i ovde držite one „nasilje rađa nasilje“?

Ne, ne rađa, ono se zbog vašeg sporog procesuiranja zločina i tek desetak godina kazne za njega (uz dobro vladanje i manje) koti. Sistem ga potpiruje, odrešuje mu ruke i evo, konačno, dozvoljava da monstrum slobodno sa svojom suprugom, jednakim monstrumom, i živom drugom ćerkicom umotanom u roze ćebence, prisustvuje ukopu deteta koje je on ubio.

Podseti me šta to beše ljudskost: Šta smo naučili od manijaka iz tramvaja?

Jovana Kešanski

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

436 Shares
436 Shares
Share via
Copy link