Život uhapšenog fudbalera iz Novog Sada obeležila velika tragedija: „Tad mi se srušio ceo svet…“

Radovan Pankov, nekadašnji fudbaler Vojvodine i Crvene Zvezde i omladinski prvak sveta sa Novog Zelanda, bio je aktivni učesnik tuče i velikog skandala nakon utakmice njegovog sadašnjeg kluba Legije iz Varšave i holandskog AZ Alkmara.

Utakmica u Holandiji završena je minimalnom pobedom domaćina, ali je rezultat ostao u potpuno drugom planu zbog dešavanja nakon meča.

Naime, Pankov i njegov saigrač Žoseu uhapšeni su zbog tuče delegacije poljskog kluba sa holandskom policijom. U tom nemilom događaju više udaraca pendrekom dobio je i predsednik Legije Darijuš Mioduski, a ništa bolje nije prošao ni pomenuti dvojac fudbalera.

Pankov i Žoseu su od strane holandske policije optuženi da su napali redare i jednom od njih slomili ruku, a nakon provedene noći u policijskoj stanici oni su sutradan pušteni.

Radovan Pankov je ostao u lepom sećanju navijačima Vojvodine i kasnije Crvene Zvezde, a osim borbe u svojoj profesionalnoj karijeri ovaj dvadesetosmogodišnji momak je imao i jako težak period u privatnom životu.

On je svojevremeno kroz suze javno govorio o tragičnom gubitku oca usled jezive saobraćajne nesreće.

Kada je imao samo 11 godina u saobraćajnoj nesreći su mu nastradali otac i stric.

Tragedija koja je zadesila porodicu Pankov bila je užasna, a dečaku koji je tek počeo da se zaljubljuje u fudbal stvorila je slike kojih se i danas priseća. Iako je bio mali, Radovan Pankov se seća dana pred i nakon pogibije oca i strica, nekadašnjih fudbalera i kasnije uspešnih igrača malog fudbala, koji su nakon termina i priprema za turnir poginuli u saobraćajnoj nesreći, preneo je Mondo intervju koji je dao glumcu i voditelju Milanu Kaliniću na televiziji K1.

„Sećam se, kako se ne sećam… Te noći pogotovo“, rekao je Radovan Pankov tokom gostovanja, pre nego što je Milan Kalinić nastavio:

„Ja sam inače čuo za tvog tatu i za tvog strica da su bili momčine, da su ih svi voleli, da su bili drugari pravi, mangupi, šmekeri, da su dobro igrali mali fudbal.“

Radovan Pankov se zahvalio na lepim rečima, pa nastavio.

– Ne volim da pričam o njima zato što sam težak na suzama i ne volim da neko oseti tu moju ‘slabost’. Oni su te večeri, imali su običaj da sa svojom ekipom u selu igraju mali fudbal, kada su već ušli u neke godine. U selu ima ozbiljna hala, velika, sa dobrom podlogom i tamo su igrali termin. Mi smo tada živeli u Novom Sadu, a to je selo iz kojeg su moj tata, moj stric, pa i ja iako sam rođen u Novom Sadu. Putovali su tamo i vraćali su se kućama, išli su jednim kolima. Posle termina su ostali na trećem poluvremenu, verovatno su popili koju čašicu više iako ne smatram da je to uzrok njihove pogibije.

– Tata je stvarno mnogo putovao, pored tih termina je imao firmu u Bačkoj Palanci, znao je taj put kao svoj džep. Kažu njegovi drugari koji su to jutro došli na lice mesta da je bilo puno leda, da je bilo klizavo, to je bilo 29. decembra. Desilo se ono što nije trebalo da se desi, najgore. Šta da radiš, takav je život. Sećam se, skupio sam neki džeparac, tata je voleo da nosi košulje i ja sam posle fudbala sa društvom otišao da mu kupim košulju. Čuli smo se posle toga, rekao sam da smo mu spremili novogodišnji poklon, ja sam ga zvao, on se javio i rekao da se vidimo ujutru i da će možda doći malo kasnije – ispričao je defanzivac.

Taj događaj pamti kao najteži u životu.

– Bilo je oko 11, pola 12. Ja legnem da spavam i kao ono… Kao kroz maglu onako, nisam se ja budio, ali kasnije skontam da nisam sanjao nego da sam čuo glasove i interfon. Ustao sam ranije da odem u toalet, puna soba ljudi. Jezivo! Sad mi slike naviru, sećanja,… Svi ćute, zamuckuju, poneko plače, ja tražim mamu i nema je. Deda mi prilazi i slaže me, naravno. Kaže šta se desilo, ali kaže da im se obojici bore za život. Ja tu poludim.

– Bio sam mali, ali ne mogu ni ja sada da prevarim mog Miloša koji ima dve godine, a ne oni tada mene koji sam imao 11. Pitao sam ‘Što plačete svi, kaži šta se desilo’ i on mi je onda rekao. Srušio mi se ceo svet. Odem da vidim gde je mama, hteo sam da podelim te trenutke sa njom, a ona doji malu sestru i plače. To je scena koja mi je ostala urezana za ceo život. I ništa onda, šta da radiš? Taj prvi period je bio najgori. Mene su moji odmah poslali u Bačku Palanku kod drugih babe i dede, tamo smo bili dok se ta ceremonija sahrane dešavala. Nje se, pravo da ti kažem, ni ne sećam – ispričao je tada kroz suze Radovan Pankov.

Incident iz Holandije će se zaboraviti i sasvim sigurno je još jedno iskustvo na kojem Pankov treba da uči i iz njega izađe kao pobednik što sasvim sigurno jeste.